TSIDMZ - Nastupajuća era Evroazije

Eklekticizam je prirodan i nužan izbor u doba tehnike i mašine, u doba postmoderne u koju će se vratiti Večnost. Isto tako, za TSIDMZ je važan još jedan princip: princip saradnje, kolaboracije sa drugim umetnicima i autorima, uključujući nastupe i saradnju u studiju. Eklekticizam kao metod rada je način „da muzika ne postane dosadna, da očuvamo pažnju slušalaca i damo prostor svim mojim muzičkim uticajima. Osim ukoliko niste Mocart, saradnja (sa drugim umetnicima) postaje jedan od najvalidnijih načina da projekat uvek bude inovativan i otvoren za različite ideje (S. Muti).“

Evroazijsko umetničko udruženje – Eurasian Artists Association (EUU/EAA) predstavlja veoma slobodnu međunarodnu asocijaciju umetnika koja usvaja evroazijstvo, na premisama „Četvrte političke teorije“ Aleksandra Dugina, i to kao transnacionalni, nadideološki, metapolitički i metafizički umetnički projekat. EAA, na određeni način, jeste i anticipacija budućeg multipolarnog sveta, anticipacija nastupajuće ere Evroazije, u kome se granice i identitet ne rastvaraju u uniformnosti, a tradicije ne potiru, već neprekidno i životvorno obnavljaju. Spisak autora EAA iz niza zemalja je impresivan, a uključuje, među ostalim, i makedonski sastav „Mizar“ (danas „Mizar – Peto otkrovenje“) i makedonskog autora Gorana Trajkoskog.


Muzička posveta Donbasu

Muzička kompilacija „Donbass“, kao plod saradnje autora iz različitih zemalja, jedan je od projekata EAA: „muzička posveta tački na mapi sveta gde se sada najjasnije može čuti smrtonosni marš istorije“. „Muzičari koji učestvuju u tom zajedničkom naporu, svako na svoj način, pokušava da otvoreno pogleda u lice rata i u svojim slepim očima vidi odraz svog glavnog straha.“

„Cilj ove kompilacije“, kaže Solimano Muti, „jeste da govori o terorističkom ratu protiv Rusije, koji plaćaju smrću civili Donbasa; ratu koji zapadni mediji i zapadni političari (sa nekoliko izuzetaka) i dalje prikrivaju lažima.“

„Humanitarna katastrofa (finansirana i isprovocirana od strane SAD i diktature EU) do sada je dovela do dva miliona izbeglica (od toga, polovina se nalazi u Rusiji i drugim zemljama koje graniče sa Ukrajinom, a druga polovina u drugim mestima Ukrajine) i do 50.000 žrtava, prema podacima nemačke obaveštajne službe.“


Simbol primordijalne, metafizičke otadžbine

Moja saradnja sa TSIDMZ je počela tokom 2013, otprilike u vreme kada je nastajala EAA. Ona se i jeste odvijala unutar EAA, u prvom periodu ove umetničke asocijacije. Treća ličnost važna za ovu saradnju, i za projekat EAA u celini je nemački pevač i kantautor Rudolf Zajtner (Rudolf Seitner, nemački „Sonnenkind“). Do saradnje je došlo veoma lako i spontano. Sol Muti je izrazio želju da napravi muziku za moj tekst „Itaka“. Prva ideja je bila da imamo ženski vokal i da deo teksta bude izgovoren na srpskom. Od toga smo odustali zbog niza prepreka, zbog fizičke nemogućnosti. „Itaka“ je najzad snimljena u studiju u Milanu, tekst recituje Gabriele iz italijanskog sastava „Corazzata Valdemone“. Snimak „Itaca“ se nalazi na albumu TSIDMZ „Ungern Von Sternberg Khan“ ‎(CD, Album, Enh, Ltd, „Old Europa Cafe“, 2013). Svoju premijeru, prvu živu izvedbu imala je na festivalu u „The Theatre“ u Milanu, 7. septembra 2013. Video snimak toga nastupa se može naći na „Youtube“.

Drugi snimak koji je sa TSIDMZ je „War Song (God Of War)“, u saradnji sa „La Derniere Attaque“ i „Sonnenkind“ (vokal je Rudolf Zajtner). Ova pesma, dve verzije pesme „Itaca“ – studijska i snimak sa živog nastupa TSIDMZ na festivalu u Milanu – te neoklasična „25 Days Of Gods“, koja je rezultat saradnje sa španskim sastavom „Suverana Vanguard“, nalaze se na EP „Sailing To Itaca“ ‎(TSIDMZ featuring Boris Nad), (CDr, Mini, Ltd, Num), koji je 2014. objavila etiketa „Skull Line“ u Nemačkoj.

Tekst „Itaka“ može biti interpretiran na različite načine. Za Solimana Mutija, „Itaka“ je „simbol primordijalne i ne-fizičke otadžbine; simbol duhovnog ishodišta“. „Itaka“ označava i putovanje kroz moderno doba, kroz rat i anarhiju, i s one strane modernog doba – ka zavičaju, ka početku. „25 Days of Gods“ je inspirisana opisom slovenskog paganskog pogrebnog rituala, koji je za sobom ostavio Al Masudi, a „War Song (God Of War)“ je posvećena „krvavom baronu“ – baronu Ungernu fon Šternberg, istorijskoj ličnosti koja je veoma značajna za evroazijski pokret.

Boris Nad

Nostalgija za Tulom u doba mašina

„ThuleSehnsucht In Der MaschinenZeit“ nije muzički bend, već projekat, koncept, ideja, iza koje stoji jedan čovek: Solimano Muti (Solimano Mutti). Ime projekta (na nemačkom) znači: „Nostalgija za Tulom u vremenu mašina“. Nostalgija za Polom, za Severnim polom, za Hiperborejom; nostalgija za večnošću. Zašto na nemačkom jeziku? Pretpostavljamo da je u pitanju asocijativna veza sa misliocem koji je u XX veku najdublje promišljao tehniku i nazreo tajanstveno biće koje se iza nje skriva: Ernstom Jingerom i njegovim Radnikom, mitskom figurom našeg doba, „vremena mašina“, koju je opisao u svojoj kultnoj knjizi „Der Arbeiter“. „TSIDMZ je italijanski post-atomski/elektro/martijalni projekat sa brojnim uticajima iz različitih žanrova u oblasti elektronske muzike. On je rođen i zamišljen između 2002. i 2007. godine. Njegova svrha je da bude što je moguće više eklektičan, ostajući veran svojim ciljevima“ (S. Muti).

Novi, zastrašujući eon

„Danas nismo toliko u ratu protiv jednog naroda, protiv nekog fenomena, stranke ili političke ideje, već protiv pojave jednog novog i zastrašujućeg eona, eona koji će počistiti tradicije i obrnuti vrednosti, poništiti i zameniti duboku, pravu i duhovnu suštinu ljudskog bića lažnim, niskim i demonskim identitetom. Zbog toga, moramo biti futuristi: gledati na budućnost i na tehniku kao nastavak u odnosu na prošlost i tradiciju.“ Tako TSIDMZ usvaja evroazijsku ideju, koncept i teme: društvenu ravnotežu, prevazilaženje svake ideologije, metapolitički i metafizički pogled na svet kako bi vratio Večnost u postmodernost.“

Tula (Thule, Ultima Thule) je iskonski prostor, „verovatno fizički, ali nesumnjivo metafizički prostor“. Podsetimo se da je Tula, prema indoevropskim mitologijama, ishodište iz koga su potekli narodi koji danas nastanjuju Evroaziju; mesto početka, tačan ekvivalent biblijskog Edena. Nostalgija za Tulom je nostalgija za prošlošću i nostalgija za budućnošću.

U „vreme mašina“ i tehnike, elektronika, elektronska muzika i svaka forma industrijske umetnosti postaje imperativ. TSIDMZ je herojski poziv za stvaranje Novog čoveka u postatomskom dobu – čoveka koji će se integrisati sa mašinom, kako bi postao njen gospodar, a ne njen rob ili žrtva. „Kao rezultat, to će stvoriti umetničku identifikaciju koja će nam dati novi identitet, identitet Radnika, kako je to razumeo Jinger“. Planetarnog Radnika, koji je mitska figura, Titan novog doba, dok je tehnika samo način na koji se vrši mobilizacija sveta kroz njegov lik.

Boris Nad
(u sledećem nastavku o projektu Donbass i Nadovoj saradnji sa TSIDMZ)

Осуђујемо субвенције страном капиталу

Евроазијски пут осуђује наставак погубне политике субвенционисања крупног страног капитала, коју је установио бивши министар финансија и дугогодишња "сива еминенција" где год има токова новца, Млађан Динкић. Оваква политика суштински је  наставак онога што је раније досманлијска власт почела својом бећарском приватизацијом, односно распродајом имовине коју су стицале генерације грађана Србије. Пошто су фискализацијом привреде намакнута од грађана значајна средства, буџет је допуњен приватизацијом Мобтела и почела је спирала задуживања, створена су значајна средства да се под фирмом борбе против незапослености (о чијем успеху говори 30% незапослених Срба) страном капиталу директно убрзгавају финансијске инјекције. А тај страни капитал има као превасходни циљ стварање и извлачење профита на територији Србије, што по себи није спорно, но није идентично интересима грађана који су носиоци суверенитета и у чије има су све досадашње власти давале паре странцима.

Искрени класични либерал Саша Радуловић покушао је да са места министра привреде примени ону старинску изреку да нема бесплатног ручка, али није могао бити у томе успешан. С обзиром на стална разрачуњавања са представницима претходног режима није чудно што је покренут кривични поступак против раније директорке Јасне Матић и њених наследника Весне Перић и Божидара Лаганина, као и бившег заменика директора Бојана Јанковића.
За директора Агенције тада је постављен потпуно неискусни Никола Јанковић. С обзиром да и он, исто као и актуелни председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж, потиче из франкфуртских „Вести“, дневних новина које на српском језику излазе у Западној Европи, поставља се питање да ли српском привредом управља балканска грађевинска мафија, која је финансирала поменути лист, или немачка обавештајна служба БНД.

Међутим, недавно је у потпуној тишини и далеко од очију јавности Влада изгласала нову Уредбу о подстицајима за директне инвестиције која по својим пљачкашким потенцијалима превазилази чак и оно што је својевремено замислио Млађан Динкић. Укратко, страни „инвеститор“ може да бира између субвенција по новоотвореном радном месту и повраћаја уложених средстава.
За једно радно место, уместо ранијих 10.000 евра, „инвеститор“ сада може да добије највише 7.000 евра, и то за девастирана подручја, с минималним сопственим улагањима од 250.000 евра. Привредници који покрећу производњу у подручјима која се сматрају развијеним (рецимо у околини Београда, Новог Сада или Ниша) могу да рачунају на 3.000 евра по запосленом. Друга опција је финансијска помоћ државе на основу величине инвестиције. Онај ко покреће производњу вредну 50 милиона евра од државе може да добије 25 милиона (половину инвестиције!?), а ако запосли више од 200 радника, та средства се увећавају за још 10 одсто двогодишњих трошкова за бруто плате. Онај ко запосли више од 500 радника, добиће додатни подстицај од 15 одсто, а за више од 1.000 радника 20 одсто трошкова за плате.

О успешности "мудре политике" нашег руководства говори то што се прва субвенција по новом моделу даје инвестицији од које ће привреда Србије имати користи колико и од "Београда на Води". Прва субвенција по обновљеном Динкићевом моделу иде америчкој компанији НЦР (National Cash Registers) и то четири милиона евра за 800 нових радних места, односно по 5.000 евра за једног новог радника. НЦР од 2012. послује у Београду и у престоници ће остати центар њених пословних активности у Србији, што значи да, по потреби, субвенције могу да буду и веће од оних прописаних Уредбом.
Отварању представништва НЦР-а 2012. године присуствовао је тадашњи председник Србије Борис Тадић и тадашња амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Србији Мери Ворлик. Потпредседник корпорације НЦР Џеф Мекроски објаснио је да је Србија изабрана за центар будућег пословања НЦР због „високо образоване радне снаге, која говори стране језике, одличне инфраструктуре и помоћи Владе Србије“. Слично је поновио и потпредседник компаније Дорсман 2014. године, а скоро истоветну реченицу је крајем марта ове године, приликом доделе најновијих субвенција, изговорио и актуелни амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби.
НЦР се у Србији не бави никаквом производњом, најмање оном намењеном извозу. Овде постоји обичан call-центар (народски хот-лајн) за подршку клијентима у иностранству. Због чега је развој хот-лајна толико значајан за министра Жељка Сертића и целу Владу Србије да у то инвестирају четири милиона евра народних пара и то за додатне субвенције? Колико је Србија значајна за НЦР говори и податак да ова компанија, иако већ три године присутна у Србији, није уопште регистрована под својим именом у Агенцији за привредне регистре, а да је уговор са Сертићем потписао Рик Макуарк, нижерангирани заступник компаније.
Према речима Макуарка, НЦР је у Србију уложио 6,4 милиона евра (плус 2,6 милиона добијених од Динкића) и отворио до сада укупно 621 радно место. Сертић, са своје стране, тврди како ће са 800 нових радника НЦР у Србији запошљавати 1.600 људи, што само за себе довољно говори о познавању математике од стране актуелног министра привреде. Осим тога, Сертић уз све то покушава да нас убеди како ће НЦР за отварање 800 нових радних места уложити 43 милиона евра, иако је Макуарк на истој конференцији за штампу тврдио како је НЦР за 600 радних места претходно платио, са све субвенцијама, девет милиона евра. Ако већ желе да нас лажу, нека се макар усагласе пре конференције за штампу.

Оно што је потребно страним компанијама да би успешно (наравно, за себе!) функционисале су лабаво законодавство, мутни и нетранспарентни "дилови" са државом, огромне субвенције и законска могућност да се цена рада што више снизи и радницима закину права која су већ једном сматрана цивилизацијским стандардом. Што се овога последњег тиче, Србија је то омогућила Законом о раду, коме је у великој мери кумовао онај поменути либерал Радуловић - властима је био добар за обављање тог прљавог посла. Дакле, НЦР је својим измештањем пословања на земље периферије драстично смањила своје трошкове производње. Уместо да има бар неке користи од опорезивања такве инвестиције (уосталом, једном сиромашне земље успеле су да се издигну) држава Србија је такву инвестицију још платила новцем свог народа! 

О махинацијама са државним новцем говоре и користи које имају домаћи тајкуни. Тако је један од највећих пореских дужника, Фармаком Мирослава Богићевића добио у претходној години 100 милина динара (преко 850 хиљаа евра), према истраживању Истиномера. Иако закон забрањује да се пореским дужницима дају паре. Комисија за контролу државне помоћи дала је ФАНТАСТИЧАН званичан одговор како не поседују "изузетно скуп софтвер који би умрежио све даваоце државне помоћи", па су ето и такве омашке могуће. Да ли тај софтвер кошта више од 850 хиљада еврада које су поклоњене пореском дужнику? Или би можда могло да се уштеди радно-интензивно: тако што би Excel који помиње Комисија у свом одговору напорно арчио велики број запослених за оне паре које су дате НЦР-у да запошљава слабо плаћену радну снагу?! И шта ће нам уопште сви ти "даваоци државне помоћи"?!

Да је сасвим другачији модел могућ, сведочи нам пример Белорусије где се државне субвенције додељују не страним компанијама, него од стране централне власти локалним самоуправама за развијање инфраструктуре. Такође, велики део белоруске привреде је у државном власништву. Не споримо да одређени, и то може бити веома динамичан, део привреде треба да буде у приватним рукама, међутим давање пара онима који их већ итекако имају (страном крупном капиталу) је супротно од онога што је национални економски интерес. Мала и средња, превасходно домаћа, приватна предузећа требало би подстаћи стимулативном пореском политиком, па и повољним кредитима које би додељивала домаћински вођена развојна банка. Но, то је за наше економске "бећаре" изгледа виша математика. Или можда и није, али они не виде где су ту (финансијски наравно) они...

Варјашки савез — кошмар атлантиста

 

 

Иако се кошмар атлантиста обистино појавом Путина, постоје ствари који се они још више плаше од успона Русије. Једна од њих је стварање Евроазијске уније, коју они покушавају да униште још у зачетку, узрокујући сукобе у Украјини. Други кошмарни сценарио представљао би уједињење (праве, а не америчке) Европе или, још горе, уједињење такве Европе са Русијом. Атлантистичке силе би, у истом смислу, биле веома угрожене уколико би се склопио савез Русије са Немачком који је током историје већ био у развијен (Алијанса Русије, Аустро-Угарске и Немачке која је настала 1881. доласком на престо Александра Трећег Романова). Савез Словена и Германа већ се показао као успешан, и био је оличен у појави варјашких кнежева. Као што знамо, резултат њихове владавине био стварање и јачање Кијевске Русије.

Шта би донео тај савез, уколико би једног дана био могућ? У њему би се спојило најбоље од оба народа, словенски идеализам и германска рационалност, словенска духовност и германска практичност,  словенска креативност  и флексибилност и германска посвећеност проблему, итд. Оба народа су у прошлости показала своју храброст, тако да би заједничка армија представљала велику претњу атлантистима. Посебно што би се за потребе ове армије развила војна технологија која би била одговарајући пандан атлантистичкој.

И Русија и Немачка представљају континенталне силе, које се налазе у средишту континената (Немачка Европе, а Русија целе Евроазије). Према евроазијској визији света, ове силе представљају „земље центра тј. срца“ (Heartland) насупрот којим стоје земље обода (Rimland). Континенталне земље, дакле, за свог природног непријатеља имају поморске силе од којих су тренутно најмоћније Америка и Енглеска. Те силе упорно покушавају да завладају Heartland-ом, јер једино тако могу да завладају Евроазијом.

 

 

Али да видимо шта сами Немци мисле о односу њихове земље са Русијом... Најнаклоњенији Русији су чланови ПЕГИДЕ, патриотске организације која стиче све већу популарност. Поред три основна захтева ПЕГИДЕ (да се престане са лажима у медијма, да престане издаја сопственог народа од стране Немаца и да се заустави масовно усељавање странаца) постоји још један посебан захтев а то је МИР СА РУСИЈОМ.  „Рат против Путина мора да се води без нас јер, јер сваки пристојан Немац има дужност да се супротстави и устане против хушкања на рат против Русије. Окруживање наших суседа на Истоку није у нашем нити у европском интересу, него служи само англоамеричкој моћи“,каже Јирген Елзесер, уредник опозиционог магазина „Компакт“ у интервју за „Геополитику“.

Елзесер наставља: „Немачка економија је упућена на руско тржиште, и она се противи антируским мерама и санкцијама. ПРОБЛЕМ У НЕМАЧКОЈ ЈЕ ПОЛИТИЧКА КЛАСА КОЈА ЈЕ АМЕРИКАНИЗОВАНА И СТОЈИ У СУПРОТНОСТИ СА ИНТЕРЕСИМА НЕМАЧКОГ НАРОДА И НЕМАЧКЕ ПРИВРЕДЕ“.

Вилијам Енгдал такође сматра крајње штетним ово непријатељство између Русије и Немачке. Штетним како саму Европу тако и по саму Немачку. Лоши односи између две земље резултат  су политике „богова новца“ Лондона и Њујорка, још од убиства цара Александра Другог, извршеног да би се спречила мирна алијанса између Немачке и Русије (Александар Други убијен је 1881. а њега је наследио Александар Трећи, кога смо већ споменули). „Примарни циљ украјинског рата Викторије Нуланд је био да се наруши растућа немачко-руска сарадња. Питање од виталног значаја за будућност Немачке и Европе биће то да ли ће немачки политичари наставити да клече испред Обаминог престола или његовог наследника, или ће дефинисати своје истинске интересе у ближој сарадњи са израњајућом евроазијском економском ренесансом, коју обликују Русија председника Путина и Кина председника Сија.

 

Путиново годишње обраћање нацији

Евроазијски пут се слаже са ставовима које је председник Руске Федерације, Владимир Владимирович Путин, изнео у свом годишњем обраћању нацији. Мада мислимо да свако, па и Путин, може понекад да погреши (овакво виђење је далеко испред оних у Србији који су склони глорификацији, а у пракси најјачи на речима) овога пута се било каквом рационалном анализом тешко може наћи нешто с чиме се не бисмо сложили. Такође, Евроазијски пут се не бави унутрашњом политиком Русије, на руском народу је да сам одлучи ко ће га водити. Но, била би грешка не обратити пажњу на речи које нам указују на данашње стање не само у Русији, него и у свету. Одговарајуће поуке се морају извући.

Санкције уведене Русији су политичке, и не може се скоро очекивати њихово укидање. Реална процена ситуације, а ми у Србији морамо додати да се не може очекивати прекид притисака на Србију да се санкцијама придружи.

Руска економија се стабилизује, и актуелни трендови су повољни. Пошто је изгубила око половине своје вредности, рубља се стабилизовала и вратила ове године петину прошлогодишњих губитака. Треба имати у виду да је инфлација у Русији била далеко испод девалвације, дакле реални ефекти пада валуте још увек постоје (роба јефтинија за извоз, такође је Русија „јефтинија земља“ за туристе и друге посетиоце). Због оваквих ефеката неке друге земље (Уједињено Краљевство, на пример) нису бежале од пада вредности своје валуте. Ми не можемо знати шта будућност носи, али можемо извући трендове, а они су сада повољни.

Америка нема савезнике, само вазале. Апсолутно тачно. Постаје већ заморна потреба Америке да се свуда представља као „суперсила“, да истиче како је број један у свету, чак неку своју (митску!?) „изузетност“. То не би био велики проблем да иза „америчке изузетности“ не остају крвави трагови хаоса – у Украјини, Либији, Сирији, Ираку... Такође катастрофалне су последице њихове политике у земљама као што је Србија, уопште српске земље, на то не треба никога подсећати. Треба имати у виду да ни овде опција тоталног хаоса и „пропале државе“ није напуштена од стране оних који би да нам кроје судбину.

”Русија нема амбиција да постане суперсила, међутим упозорава како ниједна земља неће никада војно доминирати Русијом. Ниједна земља не би смела имати илузије о томе да ће војно доминирати Русијом, никада нећемо то допустити. Русија је спремна суочити се с тим изазовима, политички и технолошки. Имамо све што нам треба, наша војна доктрина, као и наша војна опрема, омогућава нам да без сумње осигурамо руску безбедност” – шта додати, шта одузети...

Путин је истакао и да је Русија спремна за сарадњу са западним земљама, али да за ту сарадњу морају бити спремне обе стране. Баш тако како је рекао треба схватити руску стратегију. Евроазијски пут је за сарадњу на ширим просторима Евроазије, не сматра ни један део европске културе суштински туђинским, нити сматра непријатељима или нама странима оне грађане земаља чланица ЕУ који су против те уније. Наравно, за сарадњу морају бити обе стране, што значи да европске земље морају променити своју званичну политику, а то значи да већина њих мора променити своју власт да би до напретка у међусобним односима дошло у будућности. Евроазијски пут сматра и да је тако нешто нужно и у Србији, како би и наша земља била вођена на здравим основама, као што је то случај са Русијом.

Човек који је цео радни век радио на филму о актуелном шибицарењу

Данас је Авала филм, сутра су можда Народни музеј или Народно позориште. Проблем који се јавља у овом какофоничном српском друштву кога погрешно називају фазно транзиоционо је тај, што у њему егзистира са сваком новом влашћу, само и једино имовинска пљачка феудалног типа, у преводу отимачина. Отимачина постоји свуда у свету, нити су је Срби измислили нити ће бити последњи који то раде, али увек постоје границе које су омеђене националним интересима, ма колико неко презирао нацију којој припада или је у позицији да исту заступа а не осећа се делом ње. Постоји Устав, а постоји и нешто неисписано које сваки образован појединац мора да зна, шта се може а шта се никако не сме.

Такође, постоји нешто што се зове наслеђе, традиција, културно благо, нешто што не доноси профит по сваку цену али што се мора одржавати макар на апаратима за вештачко дисање ради неких будућих поколења који ће имати више слуха и те економски посрнуле институције поново оживети. Да држава Србија наступа принципијелно и да се држи слова које је зацртала и гаси на стотине и хиљаде непотребних институција које нису ни од какве користи осим можда по ухлебљењу страначких кадрова и које само производе екстремне губитке, човек би рекао у реду, ако је принцип нека сви поднесемо жртве па и култура. Али то овде, баш у случају Авале филма, није суштина чак би се могло рећи да са таквом суштином нема ни назнаке.

Једина суштина која јасна као дан свакоме је лов у мутном и огромна материјална корист онима који ће у овој отимачини бити главни протагонисти. За оне који су јавно означени а и они који из позадине својим политичким ауторитетом ову отимачину озакоњују. Ако смо слушали месецима наклапања о користи пројекта Београд на води који није ничим утемељен са стручне тачке гледишта да не залазимо зашто се он промовише, у случају продаје првог и највећег произвођача филмова који је остао упамћен у целом свету по великом броју филмских пројеката као и међународних копродукција који су пронели славу српског филма широм света, свака прича је непотребна.

Да нисмо имали искуство са продајом биоскопа, где се прошла власт која се макар трудила да задовољи форму обавезујући купца да мора биоскопе вратити својој намени а не да користи пословни простор за махинације милионских обрта, можда наша сумња не би имала основа. Видимо данас да на месту тих биоскопа зврје рупе или парфимерије, пицерије, кладионице а да дотични преверанти нису кривично процесуирани. Ако неко данас такву локацију као Кошутњак цени минимум 10 пута мање на лицитацији која, не би било нимало чудно да по обичају пропадне а да на другој буде и преполовљена, онда је свакоме јасно која је прича у питању. Данашња власт не преза чак ни од тога да будућег власника ослободи клаузуле о томе да мора наставити да на поменутој локацији привредјује у области филмске индустрије ако жели да уопште учествује у надметању. Значи намера, а и предумишљај су свакоме јасни као дан: Купи јефтино па продај скупо, купи још јефтиније, изгради на брзину такође јефтино па продај папрено.

Ко у овој причи добија јасно је: Добија онај који је политички подобан да наступи са понудом која мора бити последња, добија извођач, добијају људи из сенке, коначно добија и нова квази елита која ће да се хвали на сва уста да живи на елитној локацији. Ко губи? Само и једино држава Србија. Културолошко благо се не распродаје и не поклања, ако неки који не знају и мисле да оно мало националне свести располуте клиначком демагогијом, а завршили су средње школе и факултете а да на њих нису ни ногом крочили, онда ова земља неће више имати ништа иза себе као део националног идентитета. Примитиван и бахат свет који се само диви култу новца, луксуза и моћи није подобан да о овој теми даје икакав суд, већ само и једино некомпромитивани људи из бранше.

Око саме продаје Авала Филма постоји толико питања за овако малу анализу, један од најважнијих је шта ће бити са архивима и магацинима Југословенске Кинотеке? Магацини где се чувају филмови на запаљивим негативима као и сви изворни материјали комплетне српске филмске продукције. Где ће то бити лагеровано? Ко ће да направи нове магацине? На ком месту? По којој цени? Или ће власт у духу међународног споразумевања да исто културно благо уступи Немачкој да их чува као што нам чувају неке реликвије. Или ће се појавити неки подобан политички кадар који ће да их "чува" са месечним танитијемама у еврима са редом од 6 нула... док их својим немаром не упропасти, запали или нестручношћу уништи?

Шта ће бити са несређеним имовинским правним односима са фирмама који су закупили пословне зграде Авале филма и тамо обављају своју делатност? Да ли ће власт и њих да избаци неким леx специалисом као и оне што имају несрећу да живе поред Саве? Шта ће бити са Централном Филмском Лабораторијом која се налази у склопу Авале Филма? Да ли ће и њу полупати и бацити Кодакове машине у старо гвождје само зарад тога да неко има поглед са терасе на борову шуму? Шта ће бити са комплексом Заставе филма који се налази одмах поред? Или се Војска Србије више ништа не пита како смо видели на последњем Батајничком перформансу када је строго забрањено генералима да дају било какве изјаве? Зар ћемо дозволити да један човек или група око њега разарају све културне институције и само гледају своје уско племенско приватне интересе?

Јер ово није случајно, ако неко мисли да јесте. Прошли Министар куллтуре је имао идеју да се Народни Музеј претвори у његов приватни музеј старих аутомобила чији је страствени колекционар. То је врло уверљиво излагао на градским одборима где се не једном питао коме још треба Народни Музеј?

Много питања, сигуран сам да се ни на једно питање везано за традицију и културолоско наследе у Србији се неће наћи ниједан државни службеник који ће дати уверљиве одговоре, као што до сад нису дали ни за једну пљачку милионских размера.

Аутор је цео радни век провео радећи на филму, а његов отац је један од оснивача Авале филма, институције која је својим именом и десетинама хиљада ангажованих уметника и сарадника обележила епоху српске филмске индустрије која је заслужна за статус српског филма у свету каквог и дан данас имамо.

 

Марлон

Српски кум на венчању Украјине и Немачке

  „Евроазијски пут“ сматра крајње штетним прихватање позива  о учешћу Србије у  обележавању такозваног Дана сећања и примирја. 8. маја у  Кијеву. Овај позив упутила је отправница послова Амбасаде Украјине у Београду, Јевгенија Филипенко. Прослава ће се организовати дан пре велике војне параде у Москви на којој Србија планира да учествује.

Уколико би  наши представници учествовали на овој, у инат Москви организованој паради, односи Србије и Русије још више би се погоршали. Покушај да се Србија представи као објективна и неутрална по питању кризе у Украјини донео би нам више штете него користи, јер би нас удаљила од јединог савезника ког тренутно имамо. Тиме би се подржала и нацистичка власт у Кијеву, односно њени представници из западне Украјине који су организовали насилну револуцију на „Евромајдану“. Такође би се дао благослов атлантистичкој окупацији Украјине, тј. подржала про-западна украјинска Влада која своју земљу гура у пропаст.

Организовање наведене манифестације у Кијеву још један је од покушаја да се скине љага са имена Немачке као и да се  омаловажи улога руске армије у борби против нацизмa за време Другог светског рата. Армија која је донела победу Савезницима сада се представља као само једна од армија које су учествовале у рату, а чији је допринос победи миноран. Почело се непозивањем Путина на обележавање годишњице ослобођења Аушвица,  и изјава пољског шефа дипломатије да су овај логор, наводно, ослободили Украјинци. Следи изјава украјинског премијера Арсенија Јацењука да је крај Другог светског рата обележио напад Совјетског Савеза на Украјину и Немачку. Не треба спомињати ни да је 9. мај, дан победе Русије над фашизмом и нацизмом постао дан „радосне Европе“.

И док амерички амбасадори забрањују европским председницима да учествују на војној паради у Москви, украјинска власт планира да озваничи своју интимну везу са Немачком (обележавајући Дан примирја), и да подели са светом своју љубав према нацизму.

Зато, ако Вучић стварно воли братски украјински народ и жели му добро, пре би требао да утиче на то са се Украјина ослободи НАТО окупације. Да лобира да се украјинска поља не преплаве генетски модификовани организми и да се Украјинцима дозволи право на политички избор. Право које им је револуцијом на Евромајдану насилно ускраћено. Да саветује да Украјина не постане још један од дужничких робова ММФ-а, због чега ће Украјинци постати још сиромашнији него што већ јесу. А не да кумује једном срамном браку и да учествује у још једном посрнућу Украјине.

Против распродаје Авала филма

 Евроазијски пут подржава протест филмских радника против продаје филмског предузећа 'Авала филм'. Продајом предузећа биће продана и права на коришћење дела Саше Петровића, Макавејева, Пурише Ђорђевића, Жике Павловића, односно 200 играних и 440 документарних, експерименталних филмова. Према речима директора Југословенске кинотеке Радослава Зеленовића тиме се угрожава културно благо наше земље - оригинални филмски материјал: "После неколико употреба негатива он постаје неупотребљив и ви немате из чега да направите нови филм. На најдиректнији начин се угорожава нешто што је опште добро"

  

.

Филмски радници сматрају да се са продајом жури и да држава може да је спречи. Евроазијски пут због тога осуђује понашање надлежног министра културе (иначе из на речима леве партије) који се не меша у свој посао, односно његово министарство се проглашава ненадлежним. Формални приговори на недостатак законски поднете иницијативе не могу уклонити одговорност Министарства културе и Агенције за приватизацију, с обзиром да већ постоје негативна искуства са приватизацијом 'Београд филма', где је плаћено нешто испод девет милиона евра за 14 биоскопа, чија је вредност у квадратима пословног простора достизала 50 милиона. Продати биоскопи више не раде, а грађани су (што је у оваквом државом изгледа једини начин) морали да преузму ствар у своје руке, "окупацијом" биоскопа 'Звезда'.
Евроазијски пут указује на чињеницу да је у озбиљним државама добар део привреде у државном власништву, а државне су у принципу и све кључне институције културе. Примера ради, чувени Мосфилм је у државном власништву Руске Федерације и ради као концерн, нудећи своје производне капацитете различитим филмским компанијама и стваралачким организацијама, које не унајмљују само студије за снимање, него и административне и специјалне услуге - од пиротехнике до превоза. У нашој земљи је такође филмско стваралаштво некада било на здравим основама, а данас је са стваралаштвом добро позната (углавном лоша) ситуација, док видимо како нам угрожавају и оно што су претходне генерације стварале.

Борис Над о традицији други део - Језик Индоевропљана

Распадање значења и смисла

Језик је најсавршеније и најпотпуније средство људског изражавања. Додуше, чињеница постојања различитих језика вероватно је последица и знак распада првобитног интегритета човека. Језик ту постаје средство изражавања једног посебног људског типа, једног етноса. Али и такав језик подлеже развоју у знаку поступне деградације и распада значења. Та се перспектива, наравно, сасвим разликује од оне савремене науке, која полази од претпоставке о еволуцији језика: од примитивног, ка стању све веће и веће сложености. Жан Одри, у својој студији „Индоевропљани“, разбија неке од оваквих заблуда: „Индоевропском језику се често не признаје сложена реченица под изговором да су зависни везници свугде касно употребљавани у индоевропским језицима, и то одсуство сложене реченице се сматра знаком мисли која се тек рађа и која је још неразвијена. То је погрешно: ако су зависни везници скорашњи, има изгледа да је зависност стара; а нарочито, она није настала стварањем ex nihilo, као последица интелектуалног напретка, већ из текстуалних структура које су раније постојале (...) Индоевропљани су без сумње распологали лингвистичким јединицама вишим од просте реченице (...)“ (Жан Одри: „Индоевропљани“). 

Индоевропљанима је негирана способност за апстрактну мисао и услед чињенице да су акспрактне именице у индоевропским језицима полно одређени ентитети, или да представљају полно неодређене ентитете или „силе“, средњег рода. Али, како упозорава Одри, та илузија „анимистичке визије света“ базира се на неспоразуму: „ништа не обавезује да се у њима (именицама живог рода) види ознака живог бића; требало би за то претпоставити да је у индоевропском језику, супротно оном што се догађа у другим језицима, граматички род тотално мотивисан“. Уосталом, многи познаваоци „мртвих“ језика исповедају исто осећање: да древни језици, почев од класичних, поседују пуноћу значења и смисла, која их чини тешко преводивим, или чак непреводивим на савремене језике. Другим речима, они имају органски карактер, који их чини другачијим или у великој мери различитим од свих савремених језика. 



И овде је, дакле, на делу процес распадања значења и смисла, потврђујући правило да, што су језици старији, они чувају већу меру пуноће и смисла. Речи древних језика у потпуности су одговарале означеном. Значења речи савремених језика „отпадају“ од означеног. Они подсећају на мртва тела, у распадању. Модерни језици, да би постали уистину изражајни, морају да буду „очишћени“ од тих талога значења у распадању, а речи враћене свом изворном, оригиналном значењу. То је нешто сасвим различито, како од владајуће реторике епохе, тако и од говора улице, од кога су многи, погрешно, очекивали обнову уметничког језика. „Ако гледате, немојте мислити да видите“, записао је Гете. Парафразирајући његову изреку, данас можемо да кажемо: ако чујете, немојте мислити да разумете.

Стреле речи

Песник је најпре друг и пратилац хероја. Еп и мит припадају херојском добу поезије. Ратнику је неопходан песник, да би опевао његова дела, и сачувао их у памћењу потомства: „у том аристократском друштву, песник је великашу прави партнер; без њега би велика дела пала у заборав; без њега хвала и куђење не би имали дејства“ (Ж. Одри). Такве су и песме које барди певају на ратничким гозбама. Легендарни народ Нарти, према осетском предању, поседује магични бакрач, који омогућава да се провери истинитост таквих речи. С друге стране, по иранском предању, када је краљ Јима „почео да ужива у лажним и погрешним речима“, изгубио је своју славу (харизму) ратника. Управо у њима, у тим „лажним и погрешним речима“, почива истински узрок декаденције. 

Идеал је, напротив, тачна и истинита реч: само такве речи могу да постану „стреле речи“. Хомер говори о „пероликим речима“, ведска формула о „речима које дирају срце“. Следећи формуле које се преносе с колена на колено, постиже се сувислост и доличност, што, опет, не искључује инвентивност ни инспирацију песника. Таква поезија схваћена је као „техника“, али је она у исти мах и „божанско беснило“, „манија“, оно посебно стање на које песнике подстичу сами богови. Латински назив за песнике је vates, који се изводи из корена „удахнути“. Бенвенист зато с пуним правом говори о „аристократском стилу“ у индоевропској традиционалној епској поезији. 

Распаду тог „аристократског стила“ услеђује распад језика. Уметнички језик потом постаје предмет „уметничког експеримента“ или психолошке интроспекције уметника, средство израза његових личних, неретко и психопатолошких садржаја, услед чега се и идеал доличности и сувислости израза губи. Последица тога је чудовишност модерне и постмодерне уметности, која престаје да буде израз бића, и постаје област и плен личних фантазија и фантазми. Језик се најзад претвара у бунцање, у „причу идиота“, као у случају „аутоматских текстова“ надреалиста, чије је резултате, уместо жељеног рембоовског „продора у Непознато“, сам Луј Арагон сумирао као „жалосне глупости“. Тамо где смисао и значење изостају, уосталом, добри су и његови привиди, који настају као последица случаја, рецимо насумичног избора редоследа поглавља кога врши сам читалац (како то својим читаоцима предлаже српски романописац Милорад Павић. Можемо само закључити да је у питању управо екстремни случај деградације језика и смисла). Недостајући смисао такође, с подједнаким успехом, замењују безбројна тумачења, интерпретације уметничког дела, исто тако произвољна и случајна колико и онај привид смисла кога му, пуким механичким избором редоследа читања, придаје сам читалац. Епској поезији нису потребне никакве (ре)интерпретације ни тумачења; штавише, сваки покушај „новог“ и „друкчијег“ тумачењa отпада од ње, као болесно ткиво са здравог тела, јер је она сама, управо онаква како је спевана и упамћена, прави и касније обично недосегнути узор јасноће и смисла. 

У том распаду језика и стила, језик постаје средишњи проблем и за уметника коме уметност није самој себи циљ, већ средство израза бића. Таква уметност подређена је једном вишем принципу. Исто то важи и за језик, који мора бити способан да изражава те више принципе и налоге бића. Такав уметник се, сем тога, сусреће с још једним, уистину новим проблемом, сасвим непознатом уметницима из ранијих епоха и древних култура: да такве садржаје, које су некад делили сви, готово без изнимке, покаже, манифестује (а не објашњава) у једној у основи туђој, непријатељској средини. Такав захтев изискује оне „стреле речи“ о којима је већ било говора, а не више конвенционални језик и говор, те није случајно што управо те „стреле речи“ евоцира Ернст Јингер у роману „Хелиополис“: 

„Ићи у лов на речи била је врховна уметност стрелца. Наравно, тај циљ никад неће бити досегнут: он је био у једној идеалној тачки, био је постулат, и граница. У свим тим преображајима, његова мисија била је: са речима, упутити смисао ка неосписивом; са звуцима, ка изузетним хармонијама; са мермером, према недодирљивим пределима; са бојама, према надземаљском бљеску“.
Биће, етика, етнос, језик

Одавно је примећена веза која повезује етнос и етику, етику и биће, биће и етнос, етнос и језик. 

Идеално, дух је подређен бићу (а не аутономан, ни слободан од бића); из бића, а не путем спекулација духа, изводи се етика. Етика, наиме, није производ спекулација духа већ, напротив, императив самог бића. Ми се можемо само сложити са ставом Драгоша Калајића који, у својој књизи „Упориште“, управо поводом односа бића и етноса, каже да се однос бића и етноса „не може рационално разложити, већ само увидети“: 
 „У оквирима наше историје, једно веродостојно и трајно биће не може имати другог одређења сем етничког: сва остала одређења, мењајући модалитет бића човека, припадају категоријама пролазног и контигентног“.

Израз бића јесте језик. У оквирима савремене филозофије Мартин Хајдегер је први и једини који је уочио дубоку везу језика и бића. Своје „мишљење о језику“ он, наизглед парадоксално, почиње таутологијом која гласи: „Језик јесте језик“. Он одбија да језик објашњава ичим другим; сви конвенционални приступи језику, од граматичких до лингвистчких, од лингвистичких до логичко-филозофских, по његовом мишљењу, промашују суштину језика, његову онтолошку димензију. Језик сам, како открива Хајдегер, говори. Језик је говор бића; у језику и кроз језик говори управо биће. Однос једног народа према бићу открива се путем језика тог народа. Можемо једино да додамо да је архаичност, древност једног језика, његово једино и истинско мерило блискости са самим бићем. Од свих савремених индоевопских језика српски показује највећу сродност са санскритом: она се односи како на речи и њихове коренове, тако и на граматичке и мисаоне структуре.

Биће нема потребу да само себе образлаже и објашњава, јер јесте. За разлику од морала, етика није концепт подложан развоју, већ налог бића, заповест. О части се не расправља; она није подложна доказивању. Смисао традиционалне уметности је управо пренос одређених етичких садржаја, а они се, како смо већ видели, налазе у тесној вези с етносом. Један језик јесте подобан да пренесе извесне садржаје, други то није, бар не у подједнакој мери. Различити језици не поседују исту изражајну моћ али овде, разуме се, није реч о односу супериорног и инфериорног, већ о односу комплементарности. Настанак различитих етноса услеђује распаду првобитног интегритета човека, настанак различитих језика, из некад јединственог прајезика (Индоевропљана), последица је распада тог, првобитно интегралног језика, као најсавршенијег и најпотпунијег израза бића.

Борис Над о Традицији, део први

ЗАБОРАВ И ГОВОР БИЋА

  У древној Спарти уметност је била далеко од центра јавног живота. Она је имала другоразредну улогу и претежно васпитни карактер. У ствари, ово је случај многих традиционалних култура којима је заједнички својеврсни културни „минимализам“. Уметничка дела ту не носе „индивидуални печат аутора“, не изражавају његове личне тежње и не служе радозналости уметника. Изостаје „експеримент“, било каква запитаност над средствима уметничког изражавања; сажети, лаконски начин говора постао је пословичан. Ту није реч о закржљалости форми „примитивних“ култура, како то сматрају модерни историчари уметности и културе, већ управо о одбијању развоја нечег што нужно има само другостепени значај (а то је управо област културе, бар у њеном данашњем значењу). Израз је ту сажет, и самодовољан, без потребе да самог себе тумачи и објашњава.

Три области људског

 

Наиме, када је реч о развоју и могућностима човека, људског бића уопште, постоје три области у којима се они испољавају. Прва и најнижа је она елементарних сила, што одговара оном што се у савременој науци назива „примитивним друштвима“ (али ту није реч о првобитном стању, већ о стању крајње дегенерације древних култура, све до стања истинског дивљаштва). Друга је развој вредности које се уобичајено сматрају цивилизованим, с одговарајућим облицима духовности (а ту су, на првом месту, култура и уметност у данашњем значењу тог појма). Трећа, а у ствари прва и највиша област је уистину надљудска, јер подразумева развој могућности човека изнад самог човека, изнад оног што је само људско. Треба приметити да је свака цивилизација само хоризонтални развој принципа ове последње и највише области, и да такав развој има увек за последицу губљење метафизичке димензије и тензија својствених овој области. То је управо случај европског друштва у касном средњовековљу и на почетку ренесансе. С гледишта друге области, међутим, веома је тешко разликовати прву и последњу, јер и једна и друга, као супротност свему „само и одвише људском“, имају сличности, бар на плану појавног.

С друге стране, у погледу претпостављеног „примитивизма“ и „закржљалости“ древних култура, треба подсетити на опажања какво је оно Растка Петровића, који је 1924. године уочио: „У пећинама које су служиле као станишта примитивних, такозваних пећинских људи, нађени су цртежи на стени, орнаменти који показују чудну стваралачку и још чуднију моћ опажања код оних што су их стварали. Покрети животиња у скоку – бизона, јелена итд. – потврђени тек у модерно научно време тренутним фотографским сликањем, показују такву прецизност у оку тих почетних уметника да се силом намеће уверење да је њихова визуелна моћ била кудикамо јача од наше, која је првенствено синтетичка, тако да ми и нисмо у стању опажати један покрет издвојен од покрета који му следује, док је то за пећинског становника било сасвим обично искуство. Примећено је још да се сви сликарски фрагменти налазе у великим дубинама пећина, где је потпуни мрак, и где бисмо ми једино према неком вештачком осветљењу могли радити, док се на тим местима не налази сад никакав остатак од дима и чађи, чији би траг ту морао остати, пошто су и буктиње и уљане лампе ондашње морале димити. Они су дакле у тој, за нас, данашње људе, помрчини видели сасвим јасно и још осећали потребу за бојадисањем, за које је још јаче осветљење потребно оку“ (Растко Петровић: „Једна примитивна цивилизација која изумире“).

 

Уметност као средство заборава бића

 У Атини међутим долази до правог обиља уметничког стваралаштва, услед чега је уопште могуће говорити о процвату атинске уметности. Мета Платонових и Исократових критика песничког „слободоумља“ су фантазије једне деградиране културе. Вештина софиста се састојала у томе да се образложи и заступа било које становиште, дајући томе привид слободног расуђивањa; на цени је, баш као и данас, пуко говорништво, испразна вештина беседења. Нешто слично дешава се филозофији у периоду сумрака римске империје, када се и сам појам филозофије растаче, a предмет филозофије постају разноврсне области, ван тзв. чисте филозофије. Круна истог тог процеса је период који означавамо као италијански „хуманизам и ренесанса“, потом тзв. модерно доба, у коме обиље уметничког стваралаштва већ постаје самом себи циљ и сврха, све до својеврсне идолатрије уметности и уметничког стваралаштва. 

Додуше, уметник у старој Спарти уопште није имао потребе да својим делима изражава једну традицију, нити да екстериоризује своје унутрашње садржаје: подразумевало се да су они исти и заједнички, те добро познати свима. Прва фунцкија такве уметности била је, дакле, она васпитна, педагошка (андрагошка). Тамо где је функција уметности органска, она налази свој савршен облик и израз, те нема ни потребе за њеним даљим развојем. Ту је уметник, напротив, присиљен да обуздава, да кроти сопствену имагинацију и индивидуалност. Епска поезија, од „Веда“ до Хомера, од Хомера до Филипа Вишњића, има своје унапред задате формуле, унапред познате обрасце, који нису пуки стилски украс, већ су, како је то показао Димезил, средство преношења једног погледа на свет, једне „идеологије“.   

Другим речима, ту је дух подређен бићу. Он је подређен једном вишем принципу, те овде не може ни бити говора о његовој аутономији. Слободан, аутономан дух окреће се на концу против самог бића, подвргавајући и нагризајући само биће својим дилемама и сумњама. „Чиста“, аутономна уметност – слободна од захтева бића – окреће се против самог бића. Одбијајући да се подреди супериорном, она се подређује инфериорном. Оно што је раније било само средство, постајe ту најзад самом себи сврха и циљ. Та промена тежишта не може а да се не одрази на језик епохе. Усредсређивање уметника на чисто формални план, баш као и проблематизовање питања уметничког стварања или претварање уметничких дела у средство пуке психичке интроспекције самог уметника, има само једно значење: губитка оригиналног смисла и значења уметности. Потом се уметност, изгубивши принцип који ју је некад детерминисао, окреће оном што је заиста инфериорно, чак подљудско.

Једном речју, уметност (као и све области духа), ту бива претворена у чудовишну таутологију, која више не помаже човеку да „спозна самог себе“ већ, напротив, служи томе да га одврати од себе самог. Она постаје средство заборава бића.  

Омогућимо привреди да дише

  Референтна каматна стопа се може сматрати „ценом новца“. Према Закону о Народној банци Србије Извршни одбор НБС утврђује величину референтна каматне стопе и основних каматних стопа по којима НБС наплаћује од банака и плаћа банкама камату... На сајту НБС се може видети да референтна каматна стопа има у спровођењу монетарне политике улогу сигнализујуће каматне стопе, односно да се остале стопе одређују према њој. При томе, морамо подсетити да се мисли искључиво на динарске стопе, односно домаћу валуту. Тренутна референтна стопа је 7,5% док се НБС и власти хвале како је инфлација нула, а неки економисти упозоравају на (до сада непостојећу) опасност од дефлације.

 

 

Овде морамо указати на погрешну економску политику која се води од краја 2000. Грађанству су давана обећања о преко-ноћи увођењу „немачког система“ (уосталом, од те приче се није одустало, све се више форсира) у српску економију. Све постојеће је жигосано, често не без разлога у бахатости чиновника дотадашњег система, као рецимо домаћих банака. Хвалили су се „чврстом валутом“ и укидањем царина после чега можемо куповати „јефтине“ стране производе (а опет вишеструко скупљенего у земљама порекла, због трговачких монопола). Но, ту конкуренцију домаћа привреда није могла издржати.

При свему овоме властодршци нису ни помишали да строга правила неких европских земаља примене на себе. Јер, горе изнето је један од разлога наше економске пропасти – други је партијско запошљавање и остале буразерске и кризно-штабовске шеме које би у Немачкој, кад је већ помињемо, биле незамисливе.

У свему томе НБС је имала улогу да, често паничним мерама, одржава „стабилан“ курс динара. Те мере сводиле су се на трошење девизних резерви (од таквих интервенција одустају озбиљније земље, нпр. Русија и Швајцарска) и на повећавање или држање високом (и када је курс стабилан, као тренутно) референтне каматне стопе. Ово друго је имало за последицу изгладњивање привреде, кочење развоја производње немогућношћу узимања кредита и задуживању домаће привреде код страних банака и у страној валути. Ово последње је довело до последице да ни многим привредницима не одговара реалан (а много нижи) курс динара, јер би онда давали више за камате, па се то користи као аргумент даљег изгладњивања привреде и држања нереално ниског курса евра (као главне стране валуте у нас). Поприлично незгодно врзино коло, које се могло избећи реалнијом монетарном политиком.

Евроазијски пут тражи као конкретну меру да се референтна каматна стопа снизи на 2 до 3 одсто, што је много ближе званичној стопи инфлације. Тако ће бити омогућено задуживање домаће привреде и становништва у динарима у већој мери, и бити враћена улога коју домаћа валута треба да има. Такође сматрамо да је неопходно преиспитати досадашњу економску стратегију по којој је 30 одсто незапослености (колико најмање сада имамо) мање зло него 30 одсто годишње инфлације. Да се разумемо, ни једно ни друго не сматрамо добрим, али неопходно је одредити приоритете – да ли је то упошљавање нашег народа и привреде, или испуњавање жеља ММФ-а и онога што заповеда доктрина неолибералног капитализма!

С тим у вези, указујемо на штетност догме о „независности“ централне банке, код нас НБС. У пракси је НБС формално независна од извршне власти, што више служи као изговор. Практично је итекако зависна од страног фактора (ММФ), некомпетенције страначки запослених „експерата“ и идеологије неолиберализма. Са друге стране би требало развијати домаће развојне банке које би биле подржане од државе да дају повољне кредите привреди. Досадашња лоша искуства са развојним банкама (рецимо Војводине) више говоре о домаћој компрадорској „елити“ него о самом концепту. Стога одбацујемо мантре о томе како је „држава лош економиста“, јер ће пре бити да су лоши они који су на власти. У свету није непознат коцепт веће аутономије развојне, а мење аутономије централне банке, такве потезе је хвалио познати француски лист Le monde diplomatique. На претходним бразилским изборима је поражен кандидат (страног капитала) који је тражио обрнуто – смањење надлежности развојне, а повећање надлежности централне банке.

За живот - против обавезне вакцинације

  Евроазијски пут подржава протест родитеља против обавезне вакцинације који ће се одржати у недељу 5. априла у 12 сати на Тргу Николе Пашића у Београду. Указујемо на чињеницу да вакцинација у Русији није обавезна, као ни у 18 европских земаља. Такође, Србија је потписница Међународне Класификације Болести, по којој се вакцинација може одбити не само ради здравствених разлога, већ и зарад личног или верског убеђења. Члан 25 Устава Републике Србије гарантује неповредивост физичког и психичког интегритета, по узору на остале демократске земље у свету. Независно од дискусије о штетним ефектима вакцина, указујемо на чињеницу да и поред све кампање медицинских институција у Србији, нису предочени аргументи о нивоу ризика од не-вакцинације који би оправдали икакво кршење уставних права, преузетих обавеза и демократске праксе у нашој земљи.

Такође, скрећемо пажњу на следеће чињенице:

 

-Новартис, који је купио наш Институт за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак“ не преузима одговорност за негативне последице вакцинације.
 

-Новартис је у блиским пословним односима са мултинационалном корпорацијом Монсанто, једним од водећих произвођача ГМО хране. Слично Новартису, Монсанто је у Сједињеним Државама ослобођен одговорности за своје производе, одговорност преузимају федералне агенције.
 

-Имунолог Кон, који у медијима последњих дана диже панику поводом смањене стопе вакинације од малих богиња, помиње људе који су пре неколико година умрли од "свињског" грипа "јер се нису вакцинисали". Он није ни поменуо 30 људи који су ове године умрли у епидемији грипа који је званично само "сезонски". Зашто? Можемо претпоставити зато што се нико није "уградио" у овогодишњу производњу тих вакцина. Док се дилови око обавезне вакцинације за мале богиње могу наслутити, пратећи трагове новца...

 

Евроазијска идеја

 

Бити евроазијац значи размиљати логично. Размишљати својом главом. Волети своју земљу. Бити слободан.

  Србији тренутно може помоћи само промена политичко-економско-културног курса односно, оно што се може назвати „евроазијским путем“. Управо је евроазијство оно што нам је у овом тренутку потребно, што уноси неопходне промене у наш учмали политички живот. Евроазијска идеја даје нову наду, покреће процес економског развоја, и јачања, али, и целокупног оздрављења наше ослабљене земље. Како? Она представља нешто сасвим другачије од евро-оптимизма, безумног обожавања Запада у покушају да му се приближимо. Нешто дијаметрално супротно либерално-капиталистичком моделу кога безуспешно и беспотребно покушавамо да усвојимо. Она је витаминска пилула која је потребна Србији да се ослободи ЕУНАТО вируса.

Евроазијство је једна потпуно другачија перспектива, један специфичан поглед на свет који се посматра као полицентричан. Ради се о свету у коме не постоји само један центар моћи, већ више њих. Као евроазијци, ми прихватамо различите културне обрасце и различита виђења света. Сматрамо да Западна култура никако не би требало да доминира, нити за то има икакав легитимитет. Поготово не у облику капиталом оптерећене, анти-традиционалистичке и аморалне англо-америчке културе. „Културе“ достојне презира.

С друге стране, евроазијска цивилизација, као јединствена цивилизација, може представљати културну и економску силу по себи. Тако  је, уосталом, увек и било током историје. На евроазијској територији развили су се многобројни народи, од којих долази аутентичан културни импулс (пре свега, аријевски и турански народи). Нама, који потичемо од тих старих народа, природније је да се сматрамо Евроазијцима него Англо-Американцима (тј. Амеро-Англима). Заједничке црте народа који је настањују Евроазију логичан су предуслов њихове могуће сарадње. Такође, територијална блискост омогућава квалитетнију и бржу размену добара. А да ли има разлога да уопште кренемо тим путем?

Евроазија је јака, богата, модерна. Основа економска снаге Евроазије лежи у очигледном преобиљу природних ресурса. Ове ресурсе најрадије би отеле западне грабљивице, као што су то некад и чиниле. Ту је и  могућност убрзаног развоја евроазијских земаља. Способност прилагођавања и модернизације, уз истовремено очување оног традиционалног. Све ово што видимо на примеру развоја Кине, С.Кореје, Филипина и Индије те рудама богатим сибирским земљама. И док Запад пропада, Исток постаје све моћнији и моћнији. Онај ко размишља логично прикључиће се сили која јача, користећи економске ветрове који му дувају у леђа. Онај ко одбацује логику прикључиће се Западу и пропасти с њим, придруживши се махнитом плесу смрти (Dance macabre).

 

 

Евроазијство у Србији

Јер Србија није ЕУНАТО колонија...

 

  Поборници евроазијске идеје, како у Србији тако и у осталим земљама, деле исти поглед на свет. Ову перспективу назвали смо плуралистичком, али се она може назвати и „природном“, „логичном“, „здраворазумском“. Перспектива евроазијаца се базира на простој чињеници да се човек рађа слободан (а не произведен у фабрици) а да свака држава, заправо, има своју суверенитет. Такав човек и таква држава имали би, наравно, и одговарајућу власт. Ону која води своју државу, на челу са премијером који има слободну вољу. Како ми још увек нисмо у Евроазијској унији, ситуација је таква каква је. Нисмо ништа друго до ЕУНАТО колонија, чији је политички курс јасно одређен, економски програм унапред написан. А сам грађанин, он пролази кроз процес трансформације у новцем оптерећеног, беживотног бескичмењака (тј. Западњака.)

Насупрот евро-оптимистима, ми верујемо да појединац, а самим тим и власт која га води, треба да буду отвореног ума и да поседују слободу политичког и економског деловања. То је слобода која Србији, тренутно, није дозвољена. Једини начин да покажемо себи да смо и даље колико-толико слободна бића је да кажемо НЕ ВИШЕ! овом апсурду и лудилу у коме живимо. Да кажемо ДА! нормалном животу, развоју, и здравој економско-политичкој сарадњи. Пријатељским односима базираним на узајамној размени добара.

Зато ми, као евроазијци, као најпозитивније вредности претпостављамо политичку и економску независност. Слободу бирања пословних партнера на глобалном нивоу. Знамо да на широком евроазијском простору постојио огромна могућност за трговачку и културну интеракцију. Знамо да за сарадњу азијских земаља са Русијом, као за  сарадњу Русије са неким европским земљама. Зна то и наша власт. Али јој „спонзор“ не дозвољава да ради у корист своје земље. Не дозвољава јој ни да испроба те друге могућности сарадње, тј. да се понаша суверено.

Као неко ко размишља логички, никако не можемо да благословимо потезе наше власти окренутој Западу „у инат и упркос“ здравом разуму. Указујемо на штетност система којим влада либерални капитализам и залажемо се за то да наша земља има једнаке шансе за економски развој. Као уосталом, и свака друга. Ово би нам било омогућено у Царинској, али не тј. никада, у Европској унији. Верујемо да је  боље је ући у савез држава као што је Царински савез, а не савез корпорација (ЕУНАТО). Посебно кад се према другим корпорацијама наша фирма-држава односи као пиљарница према супермаркету. Шансе да у том окружењу остваримо економске интересе прилично су скромне.

Удужени са Русијом и повезани са осталим чланицама Евроазијске уније, ми би могли да се ослободимо западне окупације и успели би да се слободно економски развијамо. Јер, евроазијска идеја нуди јединство у различитости, хармоничан развој целе планете. Управо на томе се занива идеја о полицентричности тј. једнакој расподели политичко-економске моћи. Та идеја је сасвим супротна глобализму и либералном капитализму који омогућава бахаћење банкарске и финансијске елите, на уштраб сиромашења остатка света.

Зато, када схватимо шта је лаж у коју покушавају данас убеде а шта реалност, када преовлада здрав разум и када схватимо ко смо и шта смо заправо, биће нам кристално јасно где је место Србији. У савезу слободних, међу пријатељима који нас поштују, који не желе да нас искористе. Са онима са којим делимо исто културно наслеђе. У Евроазијској унији.

Евроазијска идеја:

 "Слобода је од свих ствари најбоља"

 

 

У времену у коме живимо постоје само две идеологије које представљају израз човекове тежње ка слободи- идеологија Евроазије и идеологија БРИКСа. Евроазијска идеја и концепт БРИКСа заправо се могу сматрати само другачијим ликом једне идеје тј. вечне људске идеје о слободи. Данас, нажалост, не постоји друга идеја која би могла да претендује на то место. Колико год екстремно и надобудно ово деловало, за наведену тврдњу постоје основе у реалности. Јер колико год „слободарска“ нечија идеологија била, она није таква у потпуности јер не обухвата читав један део света, један другачији начин размишљања, једану алтернативну политичко-економску визију.

Ма колико отвореног ума били, они који не схватају какво зло представља капитализам нису заиста слободни. Чак и ако живе и делују у складу са етиком и традиционалним системом вредности, уколико одобравају доминацију Запада, још увек нису ослобођени. Борци за људска права, еколози, сви они који се боре за слободу свих и један нормалан живот... Ако подржавају санкције наметнуте Русији и жмуре на то што се убијају Новоруси, што страдају косовски Срби, Курди и остале жртве ИСИСа, противници Боко Харама... ако све то толеришу, никад се неће ослободити окова.

Као идеја слободе, ЕА/БРИКС идеја „покрива“ мноштво слобода... На првом месту, то је слобода политичког и економског деловања или политичко-економске независности. Она у себе може укључивати слободу и право сваке културе на афирмисање својих вредности и традиције. Насупрот ЕУНАТО идеологији, ЕА/БРИКС идеја пре може да се повеже са слободом изражавања и независношћу медија (да није тако, у Русији нико не би могао да види и чује Pussy riot). Ту је и слобода да живимо здраво и да се хранимо здраво, уколико се на то одлучимо....Слобода да очувамо морал и национални идентитет. Слобода да изаберемо да не пропадамо морално и духовно.

Као покрет слободних, евроазијски покрет је нужно антиглобалистички, као, уосталом, и БРИКСова идеологија. Евроазијски покрет се, заправо, пре може назвати „алтерглобализмом“ а ево и зашто... Евроазијци јесу за глобалну сарадњу, али у корист свих народа а не само "Златне милијарде". Као и за размену култура али не и за културну нивелацију или доминацију једног културног обрасца. У случају Европе, ово би био романско-германски образац, кога је Трубецкој још давно разоткрио.

 

 

Дакле, једино што ми евроазијци желимо и за шта се залажемо је слобода. Јер слобода је од свих ствари најбоља (Libertas omnibus rebus favorabilior est). Тежња за слободом која је водила нађе претке покреће и нас, српске евроазијце. Она још увек постоји, мада спутана пониженошћу и малодушношћу, у бићу нашег народа. И полако се буди, јер време је за буђење.

Срби више не желе да буду под окупацијом, желе да имају слободу избора, а не политичке домаће задатке које треба да испуне за прелазну оцену. И све то због уласка у заједницу у којој ће нашу, још увек технолошки и економски неразвијену земљу „појести“ корпорације. Сматрамо да је много боље да се развијемо упоредо са осталим земљама и учествујемо, у сладу са својом понудом и могућностима, у глобалној размени. Како материјалних добара тако и у културној размени. А ствари су врло једноставне...Ми желимо да гајимо и продајемо своје производе, да радимо и зарађујемо, да будемо поштовани. Да поново будемо поносни што смо једна од великих евроазијских култура, а не „европски губавци“ или „европске наказе“. Зато је избор врло лак. И зато се Србија окреће Евроазији.

Буди слободан. Буди патриота. Буди поносан и сећај се предака. Буди евроазијац.