Већ неколико деценија у „беломе свету“, земљама западне
„златне милијарде“, имамо раширену пропаганду феминизма и хомосексуализма. Како
наши „лумени“ воле да нас просвећују тим „вредностима“ са Запада, а знају бити
и већи католици од папе, већ неколико година ове пошасти (ужаси постмодерне)
рашириле су се и у Србији, кренувши од урбаних средина и преко интернета
(портали, друштвене мреже). Доста тога постало је већ званична државна политика
– геј параде, закони којима се породица изједначава са породичним насиљем,
квоте за запошљавање жена, накарадни покушаји увођења „сексуалног васпитања“ у
школе… Све је ту уосталом део владајуће глобалне људскоправашке идеологије –
стално неке борбе за „права мањина“, које су, наравно, увек угрожене. Жене се
тако рачунају у мањину иако су, статистички, већина. Међутим, биће да наше (и
светске) феминисткиње и не рачунају на већину жена – мајке и оне које то желе
да постану – биле оне незапослене, домаћице или радиле као шрафови
капиталистичког механизма.
Како је овако настао систем практично неодржив, јавили су се
бројни гласови протеста, испрва тамо где је то и започело – у земљама
англосаксонског говорног подручја. Оспоравања нису дошла у име традиције
(религија, обичаји, навике…), као што се код нас многи већ годинама оправдано
буне, него из угла онога што нам говоре здрав разум, наука (биологија,
психологија, антропологија, статистика) и елементарна логика. Људи као што су
Мајло Јанопулос и Лорин Саутерн изложили су тзв. Феминизам трећег таласа
разорној критици. Џејмс Дејмур је добио отказ у Гуглу зато што је у интерном
меморандуму написао да се жене и мушкарци разликују, имају у просеку различита
интересовања, и то објашњава различити број запослених у ИТ сектору. Последњи
који је дигао глас против идеолошког гушења слободе говора и проглашавања
глупости за истине био је клинички психијатар професор Џордан Питерсон.
У последње време се у Србији све више чује оспоравање
идеологије феминизма (и уопште неолиберализма) са поменутих позиција. Чули смо
да постоје и права мушкараца, не само права жена. Са друге стране, радикалне
феминисткиње су ушле у државне структуре, а неке парадржавне структуре су
успеле да наметну – „Женска парламентарна мрежа“, „Повереница за заштиту
равноправности“. Особа која се изјашњава као LGBT(Q) дошла је на чело владе,
мада ту функцију практично не обавља. Није јасно да ли је реч о маски којом би
се Месија представио Западу као човек модерних схватања, или још једном начину
да се Срби пацификују. То и није толико битно, можда је реч о обе ствари...
На трибини духовито названој „Феминизација и елџибитизација“
било је речи о поменутим пошастима. Одакле долазе, куда воде, и како се са њима
изборити. Било је и речи о феминизацији културе и њеним узроцима, као и о
учествовању бирократског апарата у том процесу. Размотрене су последице у сфери
демографије, културе, политике и међуљудских односа. Говорило се и о
злоупотребама мањинских права и промовисању конструкта LGBT(Q). Учесници:
Михаило Алић, директор Центра за мушке студије; Драгана Миљанић, блогер;
Божидар Маслаћ, писац књиге „Филозофија Конана Варварина“; Радмила Столић,
уредница портала „Истина и Алтернатива“ и испред удружења грађана Евроазијски
пут - Иван Вукадиновић. Трибина се одржала у петак 30. марта у 19 часова, у
клубу "Ћирилица".
