Анализа нацрта Закона о родној равноправности

Евроазијски пут је урадио анализу овог доста помињаног предлога закона у оквиру јавне расправе која се о том закону води. Већ од дефинисања области које овај закон „покрива“ уочене су бројне нелогичности, нејасноће и могућности злоупотреба.
С обзиром да су одредбе где стварно може доћи до нарушавања равноправности већ укључене у Устав Републике Србије и позитивне законске прописе (нпр. Кривични закон), те да су одредбе у последњој деценији више пута прошириване, сматрамо да је најбоље да се предлог овог закона повуче. Њега је практично немогуће амандмански побољшати, а проблематичне ствари по члановима закона су у тексту који следи.
Члан 1 – Помињу се све области друштвеног живота. Није ли то преамбициозно?! Подсећамо да има области где су мушкарци мање заступљени…
Одредбе о сузбијању родно заснованог насиља су већ укључене у КЗ, рецимо члан 182 покрива узнемиравање.
Члан 2 – Из наведеног следи да се не може тумачити тако да права више заступљеног пола гарантована Уставом буду смањена због квота, кључева (рецимо права мушкарца да буде биран). Устав не гарантује права колективитетима него појединцима, а та права могу бити нарушена да би се задовољила статистика.
Члан 4 – Равноправност не значи једнакост исхода. Заправо једнакост исхода (раније се то звало уравниловка) даје привилегије појединцима и тиме нарушава равноправност.
Члан 5 – Дискриминација јесте разликовање по дефиницији. Мушкарци и жене се разликују. Како рече братски водич арапске социјалистичке револуције Моамер Гадафи „Мушкарац је особа мушког пола, док је жена особа женског пола.“ Према духу овог закона свако признавање разлике између полова може бити кажњиво.
Због разлика између полова и начина на који капитализам приступа њима, заправо је требало начинити дискриминацију. Рецимо да свака мајка до десет година старости најмлађег детета буде ослобођена пореза на доходак. Тако би послодавац рачунао за могуће трошкове због боловања, због којих неки мање запошљавају жене.
Члан 6 – Није дефинисано шта значи „наизглед неутрална одредба“ што даје широке могућности злоупотребе.
Члан 7 – Није јасно дефинисано „родно одговорно буџетирање“, поменута „анализа“ би отворила врата злоупотребама. Осим што знамо да ће нам узети паре, практично не знамо шта је то.
Члан 8 – „Родна перспектива“ је дефинисана као укључивање родних разлика у „све фазе планирања“ те тако нарушава социјалним инжењерингом „једнаке могућности“ дефинисане као равноправно учешће. Ако је све планирано људи нису равноправни, већ добијају унапред дефинисане улоге.
„Род“ је дефинисан без везе са биолошким полом.
„Насиље на основу пола“ дефинисано само као насиље над женама. До сада је бар глумљена родна неутралност. Да се ауторима није поткрала грешка да открију шта стварно „мисле“?!
Члан 13 – Неспроводива одредба да сваки послодавац који има преко 50 запослених мора да има годишњи план за „унапређење равноправности полова“. То ће у пракси највероватније бити копирање шаблона. Могуће злоупотребе незадовољних запослених.
Члан 24 – Наводе се „жене“ као рањива категорија поред трудница, породиља, родитеља (што није спорно). По чему је то „жена“ рањива на радном месту (ако није нешто од наведеног) па да се не сматра дискриминацијом (у смислу овог закона) доделити јој привилегије?!
Члан 26 – Пример релативно доброг члана који покрива нешто што би стварно било нарушавање равноправности (једнаких могућности). Једино је спорно обавезно објављивање статистика о заступљености полова, посебно јер овај закон наводи специфичности посла. Да ли послодавац свако одступање од 50% мора да правде специфичностима, које иначе нису дефинисане…
Члан 31 – Да ли се систематизација посла која искључује родну дискриминацију заснива на једнаким могућностима или једнаким исходима?!
Члан 34 – Одлазак у пензију са неједнаким бројем година је родна дискриминација.
Члан 35 – Шта значи обавезна „деконструкција родних стереотипа“ за образовне програме. Зашто је јавно образовање дужно да спроводи програм културног марксизма!?
Наводи се само женски допринос у култури и уметности. Шта је са областима где мушки допринос није препознат?! Шта уопште значи „афирмисање равноправности“ у уметности?!?
Процењивање садржаја уџбеника просто одише марксизмом, када је свако друго мишљење било „ненаучно“.
Која је разлика између „родно заснованог насиља“ и „насиља према женама“ пошто се наводе одвојени?
Члан 36 – Поново „деконструкција родних стереотипа“.
Да ли се дозвољавају изузеци због природе културне активности у установама културе, као што је случај код привредних активности?
Члан 37 – Сваки хумор је политички некоректан, и у некој мери некога омаловажава. Да ли је хумор у средствима јавног информисања забрањен? Серијали као што је Андрија и Анђелка базирају се баш на стереотипима…
Члан 38 – Како се може утицати на то ко се бави којим спортским активностима?!?
Члан 39 – Како је утврђена бројка од 40% представника мање заступљеног пола?!
Члан 40 – Неприхватљива је обавеза странкама од 40% у „органима странке“. Она доказано води рушењу меритократије и томе да је неко познат само по томе што је из „мање заступљеног пола“. Шта ако је овако схваћена „родна равноправност“ супротна нечијем програму!?

Трибина "Феминизација и елџибитизација"

Већ неколико деценија у „беломе свету“, земљама западне „златне милијарде“, имамо раширену пропаганду феминизма и хомосексуализма. Како наши „лумени“ воле да нас просвећују тим „вредностима“ са Запада, а знају бити и већи католици од папе, већ неколико година ове пошасти (ужаси постмодерне) рашириле су се и у Србији, кренувши од урбаних средина и преко интернета (портали, друштвене мреже). Доста тога постало је већ званична државна политика – геј параде, закони којима се породица изједначава са породичним насиљем, квоте за запошљавање жена, накарадни покушаји увођења „сексуалног васпитања“ у школе… Све је ту уосталом део владајуће глобалне људскоправашке идеологије – стално неке борбе за „права мањина“, које су, наравно, увек угрожене. Жене се тако рачунају у мањину иако су, статистички, већина. Међутим, биће да наше (и светске) феминисткиње и не рачунају на већину жена – мајке и оне које то желе да постану – биле оне незапослене, домаћице или радиле као шрафови капиталистичког механизма.

 Како је овако настао систем практично неодржив, јавили су се бројни гласови протеста, испрва тамо где је то и започело – у земљама англосаксонског говорног подручја. Оспоравања нису дошла у име традиције (религија, обичаји, навике…), као што се код нас многи већ годинама оправдано буне, него из угла онога што нам говоре здрав разум, наука (биологија, психологија, антропологија, статистика) и елементарна логика. Људи као што су Мајло Јанопулос и Лорин Саутерн изложили су тзв. Феминизам трећег таласа разорној критици. Џејмс Дејмур је добио отказ у Гуглу зато што је у интерном меморандуму написао да се жене и мушкарци разликују, имају у просеку различита интересовања, и то објашњава различити број запослених у ИТ сектору. Последњи који је дигао глас против идеолошког гушења слободе говора и проглашавања глупости за истине био је клинички психијатар професор Џордан Питерсон.  

 У последње време се у Србији све више чује оспоравање идеологије феминизма (и уопште неолиберализма) са поменутих позиција. Чули смо да постоје и права мушкараца, не само права жена. Са друге стране, радикалне феминисткиње су ушле у државне структуре, а неке парадржавне структуре су успеле да наметну – „Женска парламентарна мрежа“, „Повереница за заштиту равноправности“. Особа која се изјашњава као LGBT(Q) дошла је на чело владе, мада ту функцију практично не обавља. Није јасно да ли је реч о маски којом би се Месија представио Западу као човек модерних схватања, или још једном начину да се Срби пацификују. То и није толико битно, можда је реч о обе ствари... 

На трибини духовито названој „Феминизација и елџибитизација“ било је речи о поменутим пошастима. Одакле долазе, куда воде, и како се са њима изборити. Било је и речи о феминизацији културе и њеним узроцима, као и о учествовању бирократског апарата у том процесу. Размотрене су последице у сфери демографије, културе, политике и међуљудских односа. Говорило се и о злоупотребама мањинских права и промовисању конструкта LGBT(Q). Учесници: Михаило Алић, директор Центра за мушке студије; Драгана Миљанић, блогер; Божидар Маслаћ, писац књиге „Филозофија Конана Варварина“; Радмила Столић, уредница портала „Истина и Алтернатива“ и испред удружења грађана Евроазијски пут - Иван Вукадиновић. Трибина се одржала у петак 30. марта у 19 часова, у клубу "Ћирилица".

ТРИБИНА: ОЧУВАЊЕ ЕВРОПСКИХ ВРЕДНОСТИ

Првог новембра у Београду, на Теразијама, одржана је трибина са веома актуелном темом Очувања европских вредности – очувања културног и етничког идентитета у пред проблемом масовне имиграције.

Последњих година, Србија а и цела Европа је под притиском мултикултурализма и наметања туђих вредности и обичаја. Погођена нападима у име ислама и насилном исламизацијом Европа полако али сигурно тоне у провалију из које ће се тешко повратити уколико се нешто не предузме.

О овим проблемима, а још више о широј слици европског идентитета и шта се може учинити говорили су Сибин Вукадиновић, Новак Крстић, Иван Вукадиновић и Зоран Буљугић.

Подршка Северној Кореји

  

  24. августа организовали смо акцију подршке Северној Кореји и њеном лидеру Ким Џонг Уну. Као евроазијци, подржавамо културолошку и системску различитост на свим крајевима Земљине кугле, противимо се „калупљењу“ и стојимо уз сваког ко мисли да ради оно што је најбоље за своју земљу. Сматрамо да то што Северна Кореја има нуклерно оружје не сме да се користи као изговор за њену сатанизацију, јер и многи амерички савезници имају такво наоружање (нпр. Израел).

Северна Кореја само жели да буде призната таква каква јесте, а по свим параметрима спада у нормалну земљу која се брине о својим становницима. Њихова борба против америчког и уопште, атлантистичког империјализма је и наша борба.

Подршка Сирији и Асаду

Србија, Русија и Сирија имају много тога заједничког, пре свега, све три земље угрожене су од стране западних сила. Зато и не чуди што су многи људи у Србији, а поготово русофили, реаговали на актуелну ситуацију у Сирији. Удружење „Евроазијски пут“ отишло је корак даље и организовало протест подршке овој земљи.

Акција под називом „Подршка сиријском народу и председнику Асаду“ одржала се испред Народне Скупштине, у исто време кад и студентски „Протест против диктатуре“. Чланови удружења носили су српску и сиријску заставу, слике Путина и Асада, ленте Светог Ђорђа… Одговарали су и на питања новинара о руској улози у Сирији, Трамповој исхитреној одлуци, и какве све то везе има са Србијом.

„Сирија има дугу традицију супротстављања америчком империјализму“. рекао је Иван Вукадиновић, председник Скупштине удружења. „Башаров отац Хафиз ел Асад успео је да надмудри Американце и да их истера из Либана“. Он се осврнуо и на манипулацију западних медија који су креирали лажну вест о хемијском нападу у Кан Шеикуну (као што је познато, ради се о „false flag“ нападу, исте врсте као и операција „Рачак“, „Масакр на Маркалама“ и сл.).

„Подршка Сирији не извире само из осећаја за правду. Исти они који су напали Сирију нападају и нас, и сарађују са терористима исте провинијенције који оперишу на нашој територији“, завршио је Вукадиновић.

видео: https://www.youtube.com/watch?v=UEw6g17vkGQ&list=PLWnwpf4bvVgtBgKrSc264n0bhFy75G_D6&index=4

Председник Трамп против фармацеутско-вакцинашког лобија

Евроазијски пут подржава активности Иницијативе Нова (Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију) усмерене ка заштити грађана од вакцинашког лобија и против драстичног умањивања грађанских права обавезном вакцинацијом. Иницијатива Нова је истицала примере са Истока и Запада супротне ономе што се Србији гура од стране медицинских и политичких елита. Иначе, и овде важи правило да се са Запада подмеће Истоку оно што тамо не мора бити пракса. Међутим, ствари су почеле драстично да се мењају у самом седишту атлантизма и капитализма, Сједињеним Државама, од како је нови председник Трамп започео свој мандат. Видећемо да се ствари мењају и односу према вакцинама.

Изненадни извештај Спољне обавештајне службе (СВР) кружио је Кремљом само сатима након срдачног сусрета председника Доналда Трампа и директора ФБИ Џејмса Комија у Белој кући. ФБИ агенти спровели су масовни јутарњи упад у седиште Центра за контролу болести и превенцију (ЦДЦ) у Атланти, Џорџија. Пратио их је доктор наука Вилијам Томпсон - један од најопаснијих "звиждача" у Сједињеним Државама, који је разоткрио везу вакцина и аутизма.

Председник Трамп је поставио анти-ваксер активисту Роберта Ф. Кенедија Џуниора на место председавајућег јединице за заштиту вакцина (Golden Vaccine Safety Task Force). Његов манифест назван Жива и вакцине шокирао је либералне елите у Америци које су намерно тровале милионе деце, пошто је председник Реган актом из 1986. елиминисао било какву законску одговорност фармацеутских компанија за њихове злочине против човечности. (Подсећамо да је председник Трамп неколико дана пред инаугурацију јасно проговорио о фармацеутској мафији, након чега су драстично пале акције водећих фармацеутских фирми).

 Извештај даље наводи да је одмах пошто је председник Трамп поставио Роберта Ф. Кенедија Џуниора, тражио постављење Сали Јејтс на место вд. јавног правобраниоца, што је она прихватила, а затим отишла у своју родну Атланту, где је председавала тајном Великом Поротом. 

Њена веза са председником Трампом је то што је била запослена код правног гиганта Кинг & Спалдинг који је креирао партнерство са Трамповом мамутском и застрашујућом приватном правном фирмом Џонс Деј. Партнерство је названо Брига о здрављу и наука о животу и дошло је три месеца после серије Трампових твитова о вакцинама, у којима је рекао:

"Да сам председник подржавао бих одговарајућу вакцинацију, али не бих дозволио јендократни ударац које дете не може поднети - АУТИЗАМ."

"Здраво младо дете оде код доктора, напумпају га масивним ударом много вакцина, не осећа се добро и промени се - АУТИЗАМ. Много је таквих случајева."

Три месеца после креираног партнерства, Трамп је опет твитовао:

"Убеђен сам што се тиче масовне вакцинације - доктори су лагали. Сачувајмо нашу децу и њихову будућност."

Према поменутом извештају, Трамп је био убеђен у везу вакцина и аутизма, пошто је партнерство Брига о здрављу и наука о животу заштитило "звиждача" Вилијама Томпсона месец дана раније. Томпсон је објавио да је ЦДЦ знао за везу између старости у којој афро-амерички дечаци примају прву ММР вакцину и аутизма још 2003. године, али је то заташкао.

Др Томпсон није био заштићен током Обаминог режима, пре него што су избори 2016. довели Трампа на власт. Директор ЦДЦ-а др Том Фриден блокирао је Томпсоново сведочење о превари и уништавању доказа које су спровели високи чиновници ЦДЦ-а. 

Извештај се завршава информацијом Министарства Здравља где се наводи интервју Доналда Трампа из маја 2016:

"Аутизам је постао епидемија... Зато што одведеш бебу, и ја сам видео, и ја сам видео, и ја сам водио бригу о мојој деци, дуг период времена, две или три године, баш толико, и напумпаш га - мислим, изгледа као да је намењено коњу, не детету, и имали смо толико случајева, људи који су радили за мене, и једног дана двогодишње или двоипогодишње дете, прелепо дете оде да прими вакцину, и врати се, и после недељу дана има страшну температуру, постане веома, веома болесно, и сада је аутистично... Ја сам за вакцине, али да се дају дужи период времена, иста количина, али у мањим деловима. Мислим да бисте тако видели велики удар на аутизам."

Постоје гласине да је Трамп донео одлуку да се кандидује за председника када је његово најмлађе дете, Барон, добило дијагнозу аутизма непоседно пошто је у школи добило вакцину 2013. и да његова жена Меланија, која прети тужбом свакоме ко изнесе такву тврдњу, неће да се пресели у Белу кућу да би сачувала дете од "медијског мехура" који окружује председника САД и његову породицу. 

Извор: Whatdoesitmean

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, трећи део

Рајх (царство) и велики простор према Карлу Шмиту
Карл Шмит је у превечерје Другог светског рата (1939. године) написао рад под насловом „Поредак великог простора у правима народа и забрана интервенције просторно туђих снага. Увод у појам рајх у правима народа“.
Рајх је царство (империја). Појам „великог простора“, како у уводу наглашава аутор, не означава квантитет, његову физичку величину, него његов историјски, културни, па и сакрални (унутрашњи) садржај. „Простор“ овде такође није апстрактан: то су конкретни физички предели (планине, равнице, шуме, пустиње, реке...) који обликују историјску средину битисања појединих народа или раса. Велики простор је за Шмита политичка заједница континенталних размера, утемељена у наслеђу и традицији. Његов носилац су народи који га настањују. Концепт „великог простора“ можемо изједначити са идејом империје (Das Reich, царство).
Шмитова концепџија „великог простора“ директно се супротставља идеји Једног света (One World) и „америчког столећа“. Један свет не може бити подељен на засебне ареале, будући да тежи једнообразности, униформности. Он је глобално тржиште и ништа више од тога. Треба подвући да су САД кроз Монроову доктрину, још у првим деценијама XIX века (године 1823.) дефинисале сопствени „велики простор“, под паролом „Америка Американцима“, да би потом, после Првог светског рата, од њега одустале и прешле на универзалистичку теорију планетарног хегемонизма, коме је циљ да на читав свет прошири либералну демократију.
Током седамдесет година СССР је био управо такав „велики простор“, који је практично спроводио забрану мешања страних сила на сопственој територији. Совјетски савез, треба то нагласити, има сва обележја овако схваћене империје. Данас сличне претензије показују Евроазијски савез или Народна Република Кина. Националне државе, чак и величине једне Француске или Италије, више нису у стању да очувају свој суверенитет. Оне су представљале политички оквир за прошли или претпрошли век, да би коначно постале анахроне. Отуда им се данас намеће императив интеграција, политичких, економских и војних, у целине континенталних размера, или статус колоније, империјске периферије. Европска унија је можда једна таква империјална структура у настајању. Међутим, уколико се не устроји као империја, за шта не показује вољу, она ће саму себе осудити на колонијални статус.

Benevolent empire. Постмодерни Рим
Треба приметити да Америка има све особине овако схваћене империје, било да одбија или прихвата такав статус. Као и свака империја из прошлости, Америка има и своју мисију: мисију свеопште либерализације и демократизације (по америчком обрасцу). Другим речима, њена мисија је универзалистичка: Америка тежи стварању једне униформне и либералне планете.
У складу са либералним политичким традицијама, она је дуго одбијала да саму себе означи као империју. Британски историчар Нил Фергусон је Америку назвао „империјом која саму себе негира“; помало парадоксално, „Сједињене Државе су империја у сваком смислу те речи, осим у једном, а то је да сама себе не препознаје као такву“.
То постаје разумљиво ако имамо у виду њено либерално наслеђе и политичку историју те земље. Америчка револуција је претходила Француској и делимично јој послужила као узор. Америка је у потпуности либерална и буржоаска творевина, која је свој идентитет дефинисала супротставаљајући се „тиранији“ – у почетку Британској империји, а затим и традиционалним европским монархијама, захтевајући не само да Америка припадне Американцима, већ се и на тај начин еманципујући од своје европске отаџбине.
У круговима америчких конзевративаца од пре неког времена све чешће се користи термин „benevolent empire“ („благонаклоне“ или „добре империје“, према изразу Роберта Кејгана). Моралност или беневолентност је особина која, наводно, америчку империју разликује од свих других у људској историји: „империја добра“ би требало да представља сушту супротност „империји зла“ (СССР-у у доба Регана). У очима америчких неоконзервативаца, она најзад прераста у „постмодерни Рим“, као средиште света ка коме воде сви путеви, уколико у таквом свету уопште може постојати некакав центар.