Evroazijski put

Evroazijski put

понедељак, 31. август 2015.

Београдски евроазијац Хара-Даван

 

 

Эренджен Хара-Даван или Эренджен Даваевич Даваев (1883 год (по другим  — 1885 г.), Бага-Бухусовский аймак, Малодербетовский улус, Астраханская губерния, Российская империя — 17 ноября 1941 года, Белград, Югославия).

За разлику од других евроазијаца који су били племићког порекла, Хара-Даван је рођен у сеоској сиромашној породици. Такође, он је једини међу њима био монголског порекла - по националности је био Калмик, па су евроазијци истицали његово непосредно искуствено познавање "живота номада". Студирао је и дипломирао медицину 1911. и пре Револуције је радио у родном крају. Емигрирао је 1920. године и доспео у Југославију где је радио као лекар у многим местима - Битољу, Андријевици, у Банату (села Куштиљ, Хајдучица), Београду, Шибенику, Боки Которској (Ђеновићи), Мојковцу. У Београду је написао и у сопственом издању објавио књигу о Џингис Кану (1929) у којој је, између осталог, једно поглавље посвећено разматрању "Бугарске и Србије као вазала Монголске империје" (о чему је 8. јануара 1928. године одржао предавање на Београдском универзитету). Био је активан у културном животу Калмика-емиграната, о чему је исцрпно писао Т. Миленковић у монографији посвећеној калмичкој емигрантској колонији у Србији (вид. Миленковић, 1998). Умро је 17. децембра 1941. године и сахрањен је на Новом горбљу у Београду. Поред поменуте књиге, објавио је два краћа рада у евроазијској периодици ("Евроазијство са становишта Монгола", 1928; "О номадском начину живота", 1931). Ново издање књиге Е. Хара-Давана је с предговором Лева Гумиљова објављено у Казахстану (1991), а у Москви су 2001. у једном тому сабрани његови евроазијски списи.

О животу па и постхумној судбини Хара-Давана би могла да се напише барем новела. "Евроазијски пут" је имао намеру да ода пошту "београдском евроазијцу". Распитали смо се на Новом гробљу и сазнали да је он ексхумиран почетком педесетих прошлог века, пошто није плаћано гробно место. Тада нису вођене ажурне евиденције, па се не зна где су његови земни остаци пренесени - тако им се губи сваки траг.

Калмици су имали будистички храм на ободу Београда, у Малом Мокром Лугу. Тамо су живели и јахали коње као и њихови степски преци. Храм је страдао приликом ослобођења Београда и касније није обнављан, пошто су Калмици као антикомунисти избегли даље на запад. По некима је тај храм намерно уништила Црвена армија у оквиру обрачуна бољшевика са будизмом, и то би онда била прва богомоља коју су комунисти уништили на тлу Србије.


петак, 28. август 2015.

Савети за пробијање медијске блокаде

Према истраживању које је НСПМ спровео пролетос нешто мање од половине становника Србије има редован (свакодневни или скоро па свакодневни) приступ интернету. То би значило да је интернет највећи медиј, те да цензура постаје бесмислена, но ствари нису тако једноставне. Разлика у односу на "класичне" медије је у томе што је у овима прималац информација пасиван с могућношћу избора, док је на интернету активан с могућношћу избора. Да не мистификујемо - то једноставно значи да гледалац телевизије може да промени канал добро познатим "даљинским", може да шалта канале немајући идеју шта је тамо па да остане на оном који му се свиди и сл... Човек који претражује интернет не мора бити богзнакако интелектуално активан, но он једноставно иде тамо где жели, зна отприлике шта га чека или је некако привучен. Другим речима, на интернету ћете углавном наћи на истомишљенике, а тешко допрети до равнодушних или само латентно заинтересованих...
Стога треба размислити о стратегији коришћења интернета као средства преношења информација и ставова које сматрамо битним. 
Језик је основа мисли, дословно пазите како говорите, које речи користите.
Недавно је на јутарњем програму водитељка бар два пута исправила госта (ако је битно: прорежимског аналитичара) да не говори "мигранти", него "избеглице". Да није реч о избеглицама, просто јер не беже од рата - већ смо говорили. Не дајте да десет пута поновљена лаж постане истина. Ако и десет хиљада пута чујете "избеглица", ви и даље говорите, а на интернету пишите "мигрант".
Можете бити и креативни. Ако напишете "север Србије" ништа нетачно нисте ставили, дакле не морате уобичајени термин "Војводина", који има политичко значење. О "војвођанском идентитету" ће још бити речи. Ако је реч о Косову (наравно и Метохији) зашто не користити речи онако како се користе у оригиналу. Дозвољено је прећи мало и на латиницу. Они су прогласили независност "Kosova"-е, зар не!? Наравно, кад се цитира иду наводници, који такође значе да је све то наводно. КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, а "Kosova" је НАТО ТВОРевина.
Гостујте код ваших контаката на друштвеним мрежама, чак и ако су вам можда стварно пријатељи.
Како да они који имају другачије ставове иначе сазнају да се о неким стварима и другачије мисли?! На "патриотске групе" не иду, мисле тамо су "десничари". Ако им то пренесу "е-новине", оне то раде кроз своју призму. Дакле, постављајте им питања, оспоравајте оно у шта безрезервно верују.
При томе слаба је ваљда од уобичајеног "патриотског" дискурса. Ако их оптужите да су издајници, плаћеници и слично, или ако једноставно изразите шта вас мучи, вероватно ће се смејати. Пун погодак је ако кренете из њиховог начина размишљања. Ако их питате да ли у земљама са исламском већином има геј парада, тешко ће вам одговорити. Зато се појавила толика нервоза после недавне колумне Наталије Девић у "либералном Данасу". Или рецимо Перу Луковића, или неког ко на сличан начин напада Републику Српску, можете оптужити с пуним правом да је он заправо оно за шта оптужује злочесте "нацоше" - занима га само територија "Босне", а не народ у њеном делу који се зове Република Српска и који неће ни да чује за укидање исте (и тако на изборима гласа).
Имајте у виду да  на овај начин лако можете од садашњих стећи бивше пријатеље. Такође, можда ћете имати "само један метак", јер ако вам не могу одговорити, може се десити да вас једноставно блокирају.
Нема потпуно неполитичких тема, осим можда најтривијалније забаве (музика и слично).
Ако је тема лепота старог Београда можете убацити неку ироничну опаску о "Београду на води", или питати шта ће остати од истог после реке миграната. Ако је тема спрдња, зна се ко за исту даје гомиле материјала. Ако је реч о култури Словена и слично, поред прилога из Украјине можете коментарисати актуелну кијевску хунту. При свему томе пазите да остане у оквирима ширег контекста интернет места на којем остављате поруке. 
Можете стављати и своје садржаје, податке стављати у евроазијски, патриотски или социјално свесни контекст. Џингис Кан није само чувени освајач, него и најмоћнији Евроазијац. Слично би се могло рећи и за Стаљина. Белорусија није само пријатељска земља, већ и она која одлично функционише са 4/5 привреде у државној својини - дакле, тиме побија либералистичке мантре о томе како држава не треба да има улогу. Словенска божанства или руски манастири део су евроазијске културне баштине. Ако већ славимо Гаврила Принципа можемо се јавно питати шта ако неко данас уради исто што и он...
Наставак зависи од вас - интернет активних, читаоца овог блога, од ваших идеја. Не устручавајте се да их износите

недеља, 23. август 2015.

Мигранти - расклањамо идеолошке магле и заблуде

Од како је криза са мигрантима ескалирала сведоци смо папагајског понављања теза које се могу само објаснити утицајем идеологије мулти-култи либеализма, или можда материјалним интересима оних који тако причају. Појави се и понека заблуда код можда добронамерних коментатора. Зато треба одговорити на често понављане тезе и могућа питања.
То су избеглице које беже од рата. Нетачно. Србија се не граничи ни са једном земљом у којој је сада ратна зона.
Проста логика нам говори да су мигранти који долазе из Ирака или Сирије од рата избегли у Турску. Или су прошли кроз многе земље у којима се не ратује, ако су из Авганистана или Сомалије. Даља миграција у огромној већини случајева изазвана је економским очекивањима. Не треба да нас збуне потресне сцене, јер њих је било и код ранијих економских миграција (рецимо из Европе у Америку у претпрошлом веку). 
Образац по којем још увек већину чине војно и радно способни мушкарци не одговара бежању од рата, али одговара економским миграцијама. Један од миграната у Србији је недавно рекао да је "жену и децу склонио на сигурно", док је он "морао даље". Зашто и он није остао, како сам каже, на сигурном? Само из економских разлога.
Њихов циљ је да оду даље, кроз Србију само пролазе. Условно тачно, али суштински небитно.
Јер шта ако физички не буду могли даље, што је сасвим могуће, или због наше неопрезности да им дајемо азилантске потврде (Вулин се тиме хвали) нам их врате механизмом реадмисије!? Да ли ће онда да се врате одакле су дошли или остати у Србији? Да ли добијамо проблем који ће трајати деценијама?
То је завера бирократије ЕУ да би се у Србији основао Калифат "Исламске државе". У суштини небитно јер од како градимо центре где ће боравити, спољни непријатељ нам није ни потребан.
Инсистирати на "теоријама завере" је опасно барем из два разлога. Прво, ако прихватимо тезу да нам неко невероватно моћан ради о глави, онда амнестирамо нашу власт од сваке одговорности. Друго, неко ће сигурно оспорити такву "теорију", повешће се непотребна расправа, после које неће ни моћи да се разумно прича о опасностима и одговорности надлежних. Такав сценарио смо већ видели, зар не...
Но, треба указати на опасност од уласка терориста, без обзира ко их доводи. Чисто статистичи - ако је на хиљаду миграната један терориста, у Србију их уђу дневно двојица! Већина миграната су војно способни, уочио је и чешки председник. Ми већ имамо проблеме са вахабијама.
Мађарска граница на којој се подиже зид само је формално спољна граница ЕУ. Тачно, но из тога се не извлаче закључци.
Србија и Македонија су нажалост окружене земљама чланицама ЕУ. Практично сви мигранти већ су ушли једном на територију ЕУ, они који долазе из Грчке, огромна већина, и у Шенген зону. Но, немају копнену везу... Грчка их преусмерава на Македонију, што је барем уз прећутну сагласност ЕУ и можда под притиском Италије. Бирократија ЕУ се показала трагично неспособном, богатије земље чланице сасвим себичним. То је наравно њихово право, али нека нам после не соле памет са "вредностима". Нити треба од нас да очекују другачије понашање. А после свега, неки би и даље у ЕУ. Надамо се да нисте ти непоправљиви случајеви.

Да ли би нам неко замерио ако бисмо се као држава понели другачије? Таква замерка били би очигледно неоснована.
Неко из ЕУ-бирократије је већ рекао како Македонија има право да спречава илегални улазак у своју земљу, односно да сама одлучује ко може ући (што није ни морао рећи, тако је по свим међународним конвенцијама). После тога лако би се одговорило на било какву оптужбу према Србији. Јасно, могуће је замерање у међусобним контактима и нека нова условљавања. Но, нисмо ли томе изложени већ 15 година?! Најбољи лек од тога је да се одбије илузија "шаргарепе", другим речима да се одустане од "европских интеграција", па нам исте не могу условљавати нити нас неким "застојем" уцењивати.
Да ли су у тој Јевропи сви одушевљени нашом тренутном политиком? Тешко, с обзиром да је њихова политика радикално другачија...
Мада се наша власт већ хвали "како се показала" (чега се паметан стиди...) не мора да значи да се у земљама ЕУ на наше потезе тако благонаклоно гледа. Подсећамо да су наши пријатељи из Словачке већ дали (истина благе) замерке на наше либералне законе о мањинским правима, јер то је по њима лош пример. Званична Словачка је сада рекла да ће примити само 200 миграната - и то хришћана.
Нико наравно неће отворено замерити на добродошлици за мигранте. Али могуће да ће неко рећи "онда кад их већ желите..." Можда ће попустљивост изазвана комплексима које неки имају (да случајно не би испали "фашисти") бити наплаћана новим условљавањима. Већи део Европе тврди да су ово економски мигранти, а ми тврдимо другачије... У том случају "европејци" не треба много да се брину - ова власт ће већ бити кооперативна. Али дугорочно нека се и они забрину - ЕУ баш не воли да прима земље са муслиманском већином.
Да ли је ово питање за будуће изборе? Јесте!
Велики либералисти иначе не воле ни сам израз народни сувренитет. Ипак, невољно признају да некад и глас народа треба "ослушнути". Кад се то догађа ако не кад су избори? 
Нека нас не збуни морализирање оних који иначе имају материјалистичке светоназоре. Они су били да Србија не подржава нејач, угрожене Србе, да не бисмо имали санкције или да се не прекину "европске интеграције". Сада кажу да није морално постављати питање мигранта. То је политичко питање и треба да буде расправљано са осталима у предизборној кампањи. Тиме ћемо прекинути спиновање по којем испада да Срби једва чекају да у својој земљи буду мањина...

 


субота, 15. август 2015.

Приказ Зелене Књиге Моамера ел Гадафија

Књига представља објављивање његове Треће светске теорије, и већ сам поднаслов је сврстава у широку класу идеологија «Трећег пута». Као и остале такве идеологије, и ово је социјализам, иначе би то био «први пут» - капитализам или пуко одржавање ранијег облика власти (пример: Саудијска Арабија). То, такође, није «други пут», односно «научни социјализам» (дијалектички материјализам, марксизам). За разлику од «научног социјализма» све идеје «Трећег пута» су итекако отворене према концептима као што су породица, племе, нација, обичаји и религија. И ове концепте Моамер ел Гадафи експлицитно наводи.
Књига је подељена на три дела који се баве политичком, економском и друштвеном димензијом Треће светске теорије. Ова поглавља носе називе – Решење проблема демократије (Народна власт); Решење економског проблема (Социјализам) и Друштвене основе Треће светске теорије. 
 
Слично осталим идејном основама «Трећег пута» и Зелена књига одбацује парламентарну демократију. Она је, у најбољем случају, диктатура већине, а често није ни то, пошто партије које представљају мањину народа могу имати парламентарну већину. Партијски систем не представља вољу народа, и он је, као такав, критикован – «Партија је племе или секта савременог доба». Дакле, партија, као што јој име говори, може представљати само партикуларне, појединачне, интересе чак ни целог чланства, него њене врхушке.
Понуђено је решење кроз систем народних конференција и народних комитета, којима народ директно преузима власт. «Демократија је надзор народа над самим собом». Законодавство таквог друштва може бити само природно, или речима Моамера: «Природно законодавство сваког друштва су традиција (обичаји) и религија. Сваки други покушај стварања законодавства за било које друштво ван ова два извора, није исправан и логичан».
Економска теорија има за циљ ослобађање од експлоатације. «Човекова слобода је непотпуна ако неко други располаже његовим потребама. Потреба може да доведе до покоравања човека човеку. Експлоатација настаје као последица потреба». Да би се то онемогућило, потребно је укинути изнајмљивање наднице, стана или превозног средства – односно неко не сме да зарађује тако што изнајмљује ове ресурсе другим људима.
Друштвена теорија Моамера ел Гадафија истиче хијерархију друштвених веза која обухвата породицу, племе и нацију. Породица се сматра основном органском структуром, много природнијом од сваке државе. «У друштвеном погледу, породично друштво је боље од племенског друштва, племенско друштво је боље од националног друштва, а национално друштво је са становишта повезаности, привржености, и интереса, боље од међунационалног, светског, друштва». Ипак, племе настало на рођачким везама и нација настала од савеза племена су такође органске творевине. «Национални фактор је друштвена веза и делује тако да тера нације исто као што гравитација делује задржавајући масу око њеног средишта».
Занимљиво је Гадафијево образлагање става о женама. На неколико страница се натуралистички, на моменте банално, објашњава разлика мушкарца и жене. Типичан цитат био би «Жена је женског пола, а мушкарац мушког пола». Овакве реченице послужиле су «либералнима» да се спрдају са Зеленом књигом. Међутим, у свету који се отуђио од природе, баналне чињенице постају велике истине. Зато што морају некима бити изнова објашњаване. Жена може оно што ниједан мушкарац не може – да доведе нови живот на свет. Жена може и практично све што може мушкарац, али томе плаћа високу цену. А плаћа и цела заједница кроз пад наталитета. За Гадафија је ропство жене ако је она принуђена, на било који начин, да игра улогу мушкарца. «Жена која напушта материнство противречи својој природној улози у животу».
У савременом образовању Гадафи такође види отуђење од природе и напуштање слободе. «Образовање под надзором државе и систематизовано образовање је насилно затупљивање народа». Држава, односно друштво не сме да укалупљује, шаблонизује, знање, такође не би смело да ограничава поводећи се за реакционарним идејама ширење материјалистичких знања. Назадна су и друштва која забрањују религију и она која постављају монопол над верским васпитањем – то су непријатељи слободе.
Занимљиво је и «натуралистичко» објашњење феномена спорта. Спорт се може изводити појединачно или групно. Бесмислено је да неко иде на стадион да гледа како се неко други бави спортом, као када би гледао некога како једе или се моли. Истини за вољу, сама Гадафијева породица је напустила ово начело, пошто је један од његових синова играо у италијанском прволигашу Удинезе и касније управљао Фудбалским савезом Либије.
Гадафијева Зелена књига је веома драгоцено штиво које даје и једно објашњење зашто су га можда убили. Осим очигледног стављања под контролу либијске нафте и осујећивања формирања Афричке централне банке, чију би окосницу чинило 20 милијарди либијских петро-долара, циљ је могао бити и демонстрирање свету да је алтернатива либералном капитализму немогућа. А Гадафи није само причао, него је и много тога урадио – довољно би било рећи да је огромним системом водоснабдевања решио горући проблем жеђи у сахарској земљи и омогућио њено претварање у плодну башту. Није се смело дозволити да у томе успе, алтернатива не сме бити допуштена, ни када је омогућава богатство у ресурсима. 
Данас је Европа притиснута гомилом миграната. Многи долазе из Либије на италијанска или грчка острва, а они са грчких прелазе преко Србије. Било да је реч о самим Либијцима, или (чешће) Африканцима који су у Либији имали као страни радници сигурну егзистенцију, Европа плаћа цену свргавања Гадафија и уништавања једне социјалистичке земље. Како то често бива, цену најмање плаћају они који су закували, Енглези и Французи, а највише они који са тим нису имали везе или су Гадафијеву страну у сукобу чак подржавали, као што смо ми Срби.

 

уторак, 4. август 2015.

На годишњицу "Олује"

Евроазијски пут поздравља идеју државних власти да се поводом двадесете годишњице "Олује" 5. август прогласи Даном сећања на прогон и страдање Срба, и да сваки следећи 5. август буде тако обележаван. Међутим, скрећемо пажњу да Хрватска у тој акцији етничког чишћења и масакрирања Срба никако није била сама, те да цела акција не би ни могла да се спроведе без директне помоћи и координације Сједињених Америчких Држава.
Још 16. новембра 1995. на једној енглеској телевизији је приказан филм "Велика сторија" аутора Дермота Мамахана, о америчком учешћу у "Олуји". Истраживање је отпочело на Брачу, где су у једном испражњеном хотелу пре те акције боравили "мистериозни" Американци који су се кретали само у пратњи хрватске војне полиције. Америчке беспилотне летелице тамо су се склапале, оне су касније правиле прецизне снимке, које су хрватској артиљерији омогућавале прецизно бомбардовање не само трупа, него и српских цивила. Из злогласног Авијана су полетели авиони чији је задатак био да сруше релеје Војске РСК, како би трупе постале дезорганизоване, јер комуникациони системи више нису могли да функционишу. У документацији ЦИА-е "Олуја" је забележена као веома успешна, америчка акција. Данас је америчко бомбардовање Републике Српске и Републике Српске Крајине у Србији скоро па заборављено.
Амерички европски савезници нису директно учествовали у "Олуји", мада је добро познато њихово раније наоружавање хрватске војске. Такође, претходница свега била је одлука Европске економске заједнице (ЕЕЗ, претеча ЕУ) да под немачким притиском призна Републику Хрватску почетком 1992. Међутим, морамо узети у обзир тачну формулацију која указује и на одговорност наших тадашњих власти. Та формулација је била "ако се ситуација не реши до 15. јануара 1992..." ЕЕЗ ће признати Хрватску. Под решавањем ситуације можемо посматрати различите ствари. Тешко да данас можемо мислити како су они тиме дозвољавали могућност војног решења. Но, јасна је једна чињеница - да је Хрватска била војно прегажена ЕЕЗ не би ни имала шта да призна. Да су ЈНА и српске снаге удариле директно на Загреб, или пресекле Хрватску у Западној Славонији, код Карловца и Задра, на више делова - ситуација би била решена терену. Израел, кога тај Запад сматра цивилизованом државом, искључиво на тај начин води своје ратове.
Из свега овога можемо извући две поуке: треба да знамо ко су нам пријатељи, а ко нам пријатељ не може бити; и треба да знамо у којим околностима нема преговора! Историја је учитељица живота - ко не памти изнова проживљава.

субота, 1. август 2015.

Речник слободног света

 
 
Атлантизам:
Последњи ступањ метастазе таласократије, као принципа владавине мора и меркантилизма – стила живота у којем је све на продају (укључујући здравље, част, нагон за животом). Као такав постављен је Атлантском повељом из 1941, којом су се Британија и Америка договориле како да воде „слободан свет“ после рата. Наводе се одређени принципи који су сви до једног погажени. Атлантизам има као војно крило НАТО и неке мање савезе на Пацифику. Политичко-економско крило је пре свега ЕУ, затим споразум НАФТА који регулише заједничко тржиште Северне Америке (укључује Мексико) и у много мањој мери (због мање контроле) АСЕАН у Југоисточној Азији. Ту су и „форуми одлучивања“ – Г7, Давос, Билдерберг група. Односи са арапским монархијама веома развијених демократских институција (Саудијска Арабија) као и са „борцима за слободу“ (Исламска Држава, Десни Сектор) развијају се више неформално, али делотворно. Ту су и гомиле „корисних идиота“ („невладиних“ активиста) који свирају за мале паре стално исту тему о „демократији“, „вредностима“ и „реалности“. Један од индикатора атлантизма је свеприсутност Америке која себи тепа да је „једина светска сила“ и „предводник слободног света“. Како су вазали, званичници земаља ЕУ и још неких због тога се не буне. Америку тако сматрају најутицајнијом чланицом ЕУ, иако није члан нити има било какве обавезе према истој. Ако је на неком скупу балканских земаља Америка, то је зато што је она стара балканска земља, ако то нисте знали...
 
Евроазијски покрет
Покрет који два пута настаје у Русији као последица великих ломова, пропасти дотадашњих Империја и преиспитивања која су због тога уследила. Евроазијство тражи пут на Исток, насупрот преферираном западном правцу који је Русију два пута довео на ивицу опстанка. Евроазијство потире измишљену границу између Европе и Азије, како у односу на само ткиво Русије, тако и на ширем простору, јер што би рекао претеча покрета Данилевски „У суштини Европе и нема, реч је о западном полуострву Азије.“ Сам почетак евроазијства је 1920-та година када је кнез Николај Трубецкој у Софији објавио своју знамениту књигу „Европа и човечанство“. Годину дана касније 1921-ве године Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгије Флоровски и Пјотр Сувчински издали су у Софији зборник есеја „Излаз ка Истоку. Претпоставке и испуњење. Изјава Евроазијаца. Књига 1″. То је и званични почетак организованог евроазијства. Први Евроазијци супротстављали су се доминацији романо-германске културе и њеном проглашавању за универзалну. Такође су разматрали питања зашто је дошло до бољшевичке револуције, и шта радити после ње.
 
Покрет обнавља Александар Дугин после распада СССР-а 1991. Он уноси неке универзалне појмове, као што су Традиција, телурократија (владавина Копна), урански (небески) принцип, и слично. Осим тога, развија нову геополитичку стратегију савеза Истока и Југа против „Златне милијарде“ Запада. На тај начин између евроазијства, најшире схваћеног, и антиглобализма данас можемо ставити знак једнакости. Евроазијски покрет се развија у многим земљама од Лисабона до Токија, код појединаца који виде евроазијство као једини пут у квалитативну промену светских односа, и супротстављање хегемонији атлантизма која представља владавину малог броја људи над цели светом.
 
Евроазијство:
Начин живота који се развија у непрегледним степама и шумама централне области Евроазије и закономерно се шири према рубним крајевима великог континента. У народу евроазијство можемо видети у специфичном виду духовности, те односа према ауторитету, природи, привреди и најзад породици као стубу друштвене заједнице. Код свих великих владара евроазијских земаља, од Александра Македонског до Владимира Путина (укључујући наравно и Џингис Кана и Стаљина) имамо исти импулс обједињавања великих копнених пространстава и односа према непријатељима (таласократија) који покушавају да их униште опкољавањем, преваром и корупцијом. Евроазијство је поглед на свет великих људи Континента кроз историју, без обзира да ли су прихватали сам евроазијски покрет и сва његова начела, и да ли им је уопште био познат (пошто покрет није постојао пре почетка ХХ века). Без обзира на идеолошка опредељења Владимира Путина и државника који са њим блиско сарађују, евроазијство је одлика политике Евроазијске уније, ОДКБ, ШОС и БРИКС.