Човек који је цео радни век радио на филму о актуелном шибицарењу

Данас је Авала филм, сутра су можда Народни музеј или Народно позориште. Проблем који се јавља у овом какофоничном српском друштву кога погрешно називају фазно транзиоционо је тај, што у њему егзистира са сваком новом влашћу, само и једино имовинска пљачка феудалног типа, у преводу отимачина. Отимачина постоји свуда у свету, нити су је Срби измислили нити ће бити последњи који то раде, али увек постоје границе које су омеђене националним интересима, ма колико неко презирао нацију којој припада или је у позицији да исту заступа а не осећа се делом ње. Постоји Устав, а постоји и нешто неисписано које сваки образован појединац мора да зна, шта се може а шта се никако не сме.

Такође, постоји нешто што се зове наслеђе, традиција, културно благо, нешто што не доноси профит по сваку цену али што се мора одржавати макар на апаратима за вештачко дисање ради неких будућих поколења који ће имати више слуха и те економски посрнуле институције поново оживети. Да држава Србија наступа принципијелно и да се држи слова које је зацртала и гаси на стотине и хиљаде непотребних институција које нису ни од какве користи осим можда по ухлебљењу страначких кадрова и које само производе екстремне губитке, човек би рекао у реду, ако је принцип нека сви поднесемо жртве па и култура. Али то овде, баш у случају Авале филма, није суштина чак би се могло рећи да са таквом суштином нема ни назнаке.

Једина суштина која јасна као дан свакоме је лов у мутном и огромна материјална корист онима који ће у овој отимачини бити главни протагонисти. За оне који су јавно означени а и они који из позадине својим политичким ауторитетом ову отимачину озакоњују. Ако смо слушали месецима наклапања о користи пројекта Београд на води који није ничим утемељен са стручне тачке гледишта да не залазимо зашто се он промовише, у случају продаје првог и највећег произвођача филмова који је остао упамћен у целом свету по великом броју филмских пројеката као и међународних копродукција који су пронели славу српског филма широм света, свака прича је непотребна.

Да нисмо имали искуство са продајом биоскопа, где се прошла власт која се макар трудила да задовољи форму обавезујући купца да мора биоскопе вратити својој намени а не да користи пословни простор за махинације милионских обрта, можда наша сумња не би имала основа. Видимо данас да на месту тих биоскопа зврје рупе или парфимерије, пицерије, кладионице а да дотични преверанти нису кривично процесуирани. Ако неко данас такву локацију као Кошутњак цени минимум 10 пута мање на лицитацији која, не би било нимало чудно да по обичају пропадне а да на другој буде и преполовљена, онда је свакоме јасно која је прича у питању. Данашња власт не преза чак ни од тога да будућег власника ослободи клаузуле о томе да мора наставити да на поменутој локацији привредјује у области филмске индустрије ако жели да уопште учествује у надметању. Значи намера, а и предумишљај су свакоме јасни као дан: Купи јефтино па продај скупо, купи још јефтиније, изгради на брзину такође јефтино па продај папрено.

Ко у овој причи добија јасно је: Добија онај који је политички подобан да наступи са понудом која мора бити последња, добија извођач, добијају људи из сенке, коначно добија и нова квази елита која ће да се хвали на сва уста да живи на елитној локацији. Ко губи? Само и једино држава Србија. Културолошко благо се не распродаје и не поклања, ако неки који не знају и мисле да оно мало националне свести располуте клиначком демагогијом, а завршили су средње школе и факултете а да на њих нису ни ногом крочили, онда ова земља неће више имати ништа иза себе као део националног идентитета. Примитиван и бахат свет који се само диви култу новца, луксуза и моћи није подобан да о овој теми даје икакав суд, већ само и једино некомпромитивани људи из бранше.

Око саме продаје Авала Филма постоји толико питања за овако малу анализу, један од најважнијих је шта ће бити са архивима и магацинима Југословенске Кинотеке? Магацини где се чувају филмови на запаљивим негативима као и сви изворни материјали комплетне српске филмске продукције. Где ће то бити лагеровано? Ко ће да направи нове магацине? На ком месту? По којој цени? Или ће власт у духу међународног споразумевања да исто културно благо уступи Немачкој да их чува као што нам чувају неке реликвије. Или ће се појавити неки подобан политички кадар који ће да их "чува" са месечним танитијемама у еврима са редом од 6 нула... док их својим немаром не упропасти, запали или нестручношћу уништи?

Шта ће бити са несређеним имовинским правним односима са фирмама који су закупили пословне зграде Авале филма и тамо обављају своју делатност? Да ли ће власт и њих да избаци неким леx специалисом као и оне што имају несрећу да живе поред Саве? Шта ће бити са Централном Филмском Лабораторијом која се налази у склопу Авале Филма? Да ли ће и њу полупати и бацити Кодакове машине у старо гвождје само зарад тога да неко има поглед са терасе на борову шуму? Шта ће бити са комплексом Заставе филма који се налази одмах поред? Или се Војска Србије више ништа не пита како смо видели на последњем Батајничком перформансу када је строго забрањено генералима да дају било какве изјаве? Зар ћемо дозволити да један човек или група око њега разарају све културне институције и само гледају своје уско племенско приватне интересе?

Јер ово није случајно, ако неко мисли да јесте. Прошли Министар куллтуре је имао идеју да се Народни Музеј претвори у његов приватни музеј старих аутомобила чији је страствени колекционар. То је врло уверљиво излагао на градским одборима где се не једном питао коме још треба Народни Музеј?

Много питања, сигуран сам да се ни на једно питање везано за традицију и културолоско наследе у Србији се неће наћи ниједан државни службеник који ће дати уверљиве одговоре, као што до сад нису дали ни за једну пљачку милионских размера.

Аутор је цео радни век провео радећи на филму, а његов отац је један од оснивача Авале филма, институције која је својим именом и десетинама хиљада ангажованих уметника и сарадника обележила епоху српске филмске индустрије која је заслужна за статус српског филма у свету каквог и дан данас имамо.

 

Марлон