Анализа нацрта Закона о родној равноправности

Евроазијски пут је урадио анализу овог доста помињаног предлога закона у оквиру јавне расправе која се о том закону води. Већ од дефинисања области које овај закон „покрива“ уочене су бројне нелогичности, нејасноће и могућности злоупотреба.
С обзиром да су одредбе где стварно може доћи до нарушавања равноправности већ укључене у Устав Републике Србије и позитивне законске прописе (нпр. Кривични закон), те да су одредбе у последњој деценији више пута прошириване, сматрамо да је најбоље да се предлог овог закона повуче. Њега је практично немогуће амандмански побољшати, а проблематичне ствари по члановима закона су у тексту који следи.
Члан 1 – Помињу се све области друштвеног живота. Није ли то преамбициозно?! Подсећамо да има области где су мушкарци мање заступљени…
Одредбе о сузбијању родно заснованог насиља су већ укључене у КЗ, рецимо члан 182 покрива узнемиравање.
Члан 2 – Из наведеног следи да се не може тумачити тако да права више заступљеног пола гарантована Уставом буду смањена због квота, кључева (рецимо права мушкарца да буде биран). Устав не гарантује права колективитетима него појединцима, а та права могу бити нарушена да би се задовољила статистика.
Члан 4 – Равноправност не значи једнакост исхода. Заправо једнакост исхода (раније се то звало уравниловка) даје привилегије појединцима и тиме нарушава равноправност.
Члан 5 – Дискриминација јесте разликовање по дефиницији. Мушкарци и жене се разликују. Како рече братски водич арапске социјалистичке револуције Моамер Гадафи „Мушкарац је особа мушког пола, док је жена особа женског пола.“ Према духу овог закона свако признавање разлике између полова може бити кажњиво.
Због разлика између полова и начина на који капитализам приступа њима, заправо је требало начинити дискриминацију. Рецимо да свака мајка до десет година старости најмлађег детета буде ослобођена пореза на доходак. Тако би послодавац рачунао за могуће трошкове због боловања, због којих неки мање запошљавају жене.
Члан 6 – Није дефинисано шта значи „наизглед неутрална одредба“ што даје широке могућности злоупотребе.
Члан 7 – Није јасно дефинисано „родно одговорно буџетирање“, поменута „анализа“ би отворила врата злоупотребама. Осим што знамо да ће нам узети паре, практично не знамо шта је то.
Члан 8 – „Родна перспектива“ је дефинисана као укључивање родних разлика у „све фазе планирања“ те тако нарушава социјалним инжењерингом „једнаке могућности“ дефинисане као равноправно учешће. Ако је све планирано људи нису равноправни, већ добијају унапред дефинисане улоге.
„Род“ је дефинисан без везе са биолошким полом.
„Насиље на основу пола“ дефинисано само као насиље над женама. До сада је бар глумљена родна неутралност. Да се ауторима није поткрала грешка да открију шта стварно „мисле“?!
Члан 13 – Неспроводива одредба да сваки послодавац који има преко 50 запослених мора да има годишњи план за „унапређење равноправности полова“. То ће у пракси највероватније бити копирање шаблона. Могуће злоупотребе незадовољних запослених.
Члан 24 – Наводе се „жене“ као рањива категорија поред трудница, породиља, родитеља (што није спорно). По чему је то „жена“ рањива на радном месту (ако није нешто од наведеног) па да се не сматра дискриминацијом (у смислу овог закона) доделити јој привилегије?!
Члан 26 – Пример релативно доброг члана који покрива нешто што би стварно било нарушавање равноправности (једнаких могућности). Једино је спорно обавезно објављивање статистика о заступљености полова, посебно јер овај закон наводи специфичности посла. Да ли послодавац свако одступање од 50% мора да правде специфичностима, које иначе нису дефинисане…
Члан 31 – Да ли се систематизација посла која искључује родну дискриминацију заснива на једнаким могућностима или једнаким исходима?!
Члан 34 – Одлазак у пензију са неједнаким бројем година је родна дискриминација.
Члан 35 – Шта значи обавезна „деконструкција родних стереотипа“ за образовне програме. Зашто је јавно образовање дужно да спроводи програм културног марксизма!?
Наводи се само женски допринос у култури и уметности. Шта је са областима где мушки допринос није препознат?! Шта уопште значи „афирмисање равноправности“ у уметности?!?
Процењивање садржаја уџбеника просто одише марксизмом, када је свако друго мишљење било „ненаучно“.
Која је разлика између „родно заснованог насиља“ и „насиља према женама“ пошто се наводе одвојени?
Члан 36 – Поново „деконструкција родних стереотипа“.
Да ли се дозвољавају изузеци због природе културне активности у установама културе, као што је случај код привредних активности?
Члан 37 – Сваки хумор је политички некоректан, и у некој мери некога омаловажава. Да ли је хумор у средствима јавног информисања забрањен? Серијали као што је Андрија и Анђелка базирају се баш на стереотипима…
Члан 38 – Како се може утицати на то ко се бави којим спортским активностима?!?
Члан 39 – Како је утврђена бројка од 40% представника мање заступљеног пола?!
Члан 40 – Неприхватљива је обавеза странкама од 40% у „органима странке“. Она доказано води рушењу меритократије и томе да је неко познат само по томе што је из „мање заступљеног пола“. Шта ако је овако схваћена „родна равноправност“ супротна нечијем програму!?

Трибина "Феминизација и елџибитизација"

Већ неколико деценија у „беломе свету“, земљама западне „златне милијарде“, имамо раширену пропаганду феминизма и хомосексуализма. Како наши „лумени“ воле да нас просвећују тим „вредностима“ са Запада, а знају бити и већи католици од папе, већ неколико година ове пошасти (ужаси постмодерне) рашириле су се и у Србији, кренувши од урбаних средина и преко интернета (портали, друштвене мреже). Доста тога постало је већ званична државна политика – геј параде, закони којима се породица изједначава са породичним насиљем, квоте за запошљавање жена, накарадни покушаји увођења „сексуалног васпитања“ у школе… Све је ту уосталом део владајуће глобалне људскоправашке идеологије – стално неке борбе за „права мањина“, које су, наравно, увек угрожене. Жене се тако рачунају у мањину иако су, статистички, већина. Међутим, биће да наше (и светске) феминисткиње и не рачунају на већину жена – мајке и оне које то желе да постану – биле оне незапослене, домаћице или радиле као шрафови капиталистичког механизма.

 Како је овако настао систем практично неодржив, јавили су се бројни гласови протеста, испрва тамо где је то и започело – у земљама англосаксонског говорног подручја. Оспоравања нису дошла у име традиције (религија, обичаји, навике…), као што се код нас многи већ годинама оправдано буне, него из угла онога што нам говоре здрав разум, наука (биологија, психологија, антропологија, статистика) и елементарна логика. Људи као што су Мајло Јанопулос и Лорин Саутерн изложили су тзв. Феминизам трећег таласа разорној критици. Џејмс Дејмур је добио отказ у Гуглу зато што је у интерном меморандуму написао да се жене и мушкарци разликују, имају у просеку различита интересовања, и то објашњава различити број запослених у ИТ сектору. Последњи који је дигао глас против идеолошког гушења слободе говора и проглашавања глупости за истине био је клинички психијатар професор Џордан Питерсон.  

 У последње време се у Србији све више чује оспоравање идеологије феминизма (и уопште неолиберализма) са поменутих позиција. Чули смо да постоје и права мушкараца, не само права жена. Са друге стране, радикалне феминисткиње су ушле у државне структуре, а неке парадржавне структуре су успеле да наметну – „Женска парламентарна мрежа“, „Повереница за заштиту равноправности“. Особа која се изјашњава као LGBT(Q) дошла је на чело владе, мада ту функцију практично не обавља. Није јасно да ли је реч о маски којом би се Месија представио Западу као човек модерних схватања, или још једном начину да се Срби пацификују. То и није толико битно, можда је реч о обе ствари... 

На трибини духовито названој „Феминизација и елџибитизација“ било је речи о поменутим пошастима. Одакле долазе, куда воде, и како се са њима изборити. Било је и речи о феминизацији културе и њеним узроцима, као и о учествовању бирократског апарата у том процесу. Размотрене су последице у сфери демографије, културе, политике и међуљудских односа. Говорило се и о злоупотребама мањинских права и промовисању конструкта LGBT(Q). Учесници: Михаило Алић, директор Центра за мушке студије; Драгана Миљанић, блогер; Божидар Маслаћ, писац књиге „Филозофија Конана Варварина“; Радмила Столић, уредница портала „Истина и Алтернатива“ и испред удружења грађана Евроазијски пут - Иван Вукадиновић. Трибина се одржала у петак 30. марта у 19 часова, у клубу "Ћирилица".

ТРИБИНА: ОЧУВАЊЕ ЕВРОПСКИХ ВРЕДНОСТИ

Првог новембра у Београду, на Теразијама, одржана је трибина са веома актуелном темом Очувања европских вредности – очувања културног и етничког идентитета у пред проблемом масовне имиграције.

Последњих година, Србија а и цела Европа је под притиском мултикултурализма и наметања туђих вредности и обичаја. Погођена нападима у име ислама и насилном исламизацијом Европа полако али сигурно тоне у провалију из које ће се тешко повратити уколико се нешто не предузме.

О овим проблемима, а још више о широј слици европског идентитета и шта се може учинити говорили су Сибин Вукадиновић, Новак Крстић, Иван Вукадиновић и Зоран Буљугић.

Подршка Северној Кореји

  

  24. августа организовали смо акцију подршке Северној Кореји и њеном лидеру Ким Џонг Уну. Као евроазијци, подржавамо културолошку и системску различитост на свим крајевима Земљине кугле, противимо се „калупљењу“ и стојимо уз сваког ко мисли да ради оно што је најбоље за своју земљу. Сматрамо да то што Северна Кореја има нуклерно оружје не сме да се користи као изговор за њену сатанизацију, јер и многи амерички савезници имају такво наоружање (нпр. Израел).

Северна Кореја само жели да буде призната таква каква јесте, а по свим параметрима спада у нормалну земљу која се брине о својим становницима. Њихова борба против америчког и уопште, атлантистичког империјализма је и наша борба.

Подршка Сирији и Асаду

Србија, Русија и Сирија имају много тога заједничког, пре свега, све три земље угрожене су од стране западних сила. Зато и не чуди што су многи људи у Србији, а поготово русофили, реаговали на актуелну ситуацију у Сирији. Удружење „Евроазијски пут“ отишло је корак даље и организовало протест подршке овој земљи.

Акција под називом „Подршка сиријском народу и председнику Асаду“ одржала се испред Народне Скупштине, у исто време кад и студентски „Протест против диктатуре“. Чланови удружења носили су српску и сиријску заставу, слике Путина и Асада, ленте Светог Ђорђа… Одговарали су и на питања новинара о руској улози у Сирији, Трамповој исхитреној одлуци, и какве све то везе има са Србијом.

„Сирија има дугу традицију супротстављања америчком империјализму“. рекао је Иван Вукадиновић, председник Скупштине удружења. „Башаров отац Хафиз ел Асад успео је да надмудри Американце и да их истера из Либана“. Он се осврнуо и на манипулацију западних медија који су креирали лажну вест о хемијском нападу у Кан Шеикуну (као што је познато, ради се о „false flag“ нападу, исте врсте као и операција „Рачак“, „Масакр на Маркалама“ и сл.).

„Подршка Сирији не извире само из осећаја за правду. Исти они који су напали Сирију нападају и нас, и сарађују са терористима исте провинијенције који оперишу на нашој територији“, завршио је Вукадиновић.

видео: https://www.youtube.com/watch?v=UEw6g17vkGQ&list=PLWnwpf4bvVgtBgKrSc264n0bhFy75G_D6&index=4

Председник Трамп против фармацеутско-вакцинашког лобија

Евроазијски пут подржава активности Иницијативе Нова (Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију) усмерене ка заштити грађана од вакцинашког лобија и против драстичног умањивања грађанских права обавезном вакцинацијом. Иницијатива Нова је истицала примере са Истока и Запада супротне ономе што се Србији гура од стране медицинских и политичких елита. Иначе, и овде важи правило да се са Запада подмеће Истоку оно што тамо не мора бити пракса. Међутим, ствари су почеле драстично да се мењају у самом седишту атлантизма и капитализма, Сједињеним Државама, од како је нови председник Трамп започео свој мандат. Видећемо да се ствари мењају и односу према вакцинама.

Изненадни извештај Спољне обавештајне службе (СВР) кружио је Кремљом само сатима након срдачног сусрета председника Доналда Трампа и директора ФБИ Џејмса Комија у Белој кући. ФБИ агенти спровели су масовни јутарњи упад у седиште Центра за контролу болести и превенцију (ЦДЦ) у Атланти, Џорџија. Пратио их је доктор наука Вилијам Томпсон - један од најопаснијих "звиждача" у Сједињеним Државама, који је разоткрио везу вакцина и аутизма.

Председник Трамп је поставио анти-ваксер активисту Роберта Ф. Кенедија Џуниора на место председавајућег јединице за заштиту вакцина (Golden Vaccine Safety Task Force). Његов манифест назван Жива и вакцине шокирао је либералне елите у Америци које су намерно тровале милионе деце, пошто је председник Реган актом из 1986. елиминисао било какву законску одговорност фармацеутских компанија за њихове злочине против човечности. (Подсећамо да је председник Трамп неколико дана пред инаугурацију јасно проговорио о фармацеутској мафији, након чега су драстично пале акције водећих фармацеутских фирми).

 Извештај даље наводи да је одмах пошто је председник Трамп поставио Роберта Ф. Кенедија Џуниора, тражио постављење Сали Јејтс на место вд. јавног правобраниоца, што је она прихватила, а затим отишла у своју родну Атланту, где је председавала тајном Великом Поротом. 

Њена веза са председником Трампом је то што је била запослена код правног гиганта Кинг & Спалдинг који је креирао партнерство са Трамповом мамутском и застрашујућом приватном правном фирмом Џонс Деј. Партнерство је названо Брига о здрављу и наука о животу и дошло је три месеца после серије Трампових твитова о вакцинама, у којима је рекао:

"Да сам председник подржавао бих одговарајућу вакцинацију, али не бих дозволио јендократни ударац које дете не може поднети - АУТИЗАМ."

"Здраво младо дете оде код доктора, напумпају га масивним ударом много вакцина, не осећа се добро и промени се - АУТИЗАМ. Много је таквих случајева."

Три месеца после креираног партнерства, Трамп је опет твитовао:

"Убеђен сам што се тиче масовне вакцинације - доктори су лагали. Сачувајмо нашу децу и њихову будућност."

Према поменутом извештају, Трамп је био убеђен у везу вакцина и аутизма, пошто је партнерство Брига о здрављу и наука о животу заштитило "звиждача" Вилијама Томпсона месец дана раније. Томпсон је објавио да је ЦДЦ знао за везу између старости у којој афро-амерички дечаци примају прву ММР вакцину и аутизма још 2003. године, али је то заташкао.

Др Томпсон није био заштићен током Обаминог режима, пре него што су избори 2016. довели Трампа на власт. Директор ЦДЦ-а др Том Фриден блокирао је Томпсоново сведочење о превари и уништавању доказа које су спровели високи чиновници ЦДЦ-а. 

Извештај се завршава информацијом Министарства Здравља где се наводи интервју Доналда Трампа из маја 2016:

"Аутизам је постао епидемија... Зато што одведеш бебу, и ја сам видео, и ја сам видео, и ја сам водио бригу о мојој деци, дуг период времена, две или три године, баш толико, и напумпаш га - мислим, изгледа као да је намењено коњу, не детету, и имали смо толико случајева, људи који су радили за мене, и једног дана двогодишње или двоипогодишње дете, прелепо дете оде да прими вакцину, и врати се, и после недељу дана има страшну температуру, постане веома, веома болесно, и сада је аутистично... Ја сам за вакцине, али да се дају дужи период времена, иста количина, али у мањим деловима. Мислим да бисте тако видели велики удар на аутизам."

Постоје гласине да је Трамп донео одлуку да се кандидује за председника када је његово најмлађе дете, Барон, добило дијагнозу аутизма непоседно пошто је у школи добило вакцину 2013. и да његова жена Меланија, која прети тужбом свакоме ко изнесе такву тврдњу, неће да се пресели у Белу кућу да би сачувала дете од "медијског мехура" који окружује председника САД и његову породицу. 

Извор: Whatdoesitmean

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, трећи део

Рајх (царство) и велики простор према Карлу Шмиту
Карл Шмит је у превечерје Другог светског рата (1939. године) написао рад под насловом „Поредак великог простора у правима народа и забрана интервенције просторно туђих снага. Увод у појам рајх у правима народа“.
Рајх је царство (империја). Појам „великог простора“, како у уводу наглашава аутор, не означава квантитет, његову физичку величину, него његов историјски, културни, па и сакрални (унутрашњи) садржај. „Простор“ овде такође није апстрактан: то су конкретни физички предели (планине, равнице, шуме, пустиње, реке...) који обликују историјску средину битисања појединих народа или раса. Велики простор је за Шмита политичка заједница континенталних размера, утемељена у наслеђу и традицији. Његов носилац су народи који га настањују. Концепт „великог простора“ можемо изједначити са идејом империје (Das Reich, царство).
Шмитова концепџија „великог простора“ директно се супротставља идеји Једног света (One World) и „америчког столећа“. Један свет не може бити подељен на засебне ареале, будући да тежи једнообразности, униформности. Он је глобално тржиште и ништа више од тога. Треба подвући да су САД кроз Монроову доктрину, још у првим деценијама XIX века (године 1823.) дефинисале сопствени „велики простор“, под паролом „Америка Американцима“, да би потом, после Првог светског рата, од њега одустале и прешле на универзалистичку теорију планетарног хегемонизма, коме је циљ да на читав свет прошири либералну демократију.
Током седамдесет година СССР је био управо такав „велики простор“, који је практично спроводио забрану мешања страних сила на сопственој територији. Совјетски савез, треба то нагласити, има сва обележја овако схваћене империје. Данас сличне претензије показују Евроазијски савез или Народна Република Кина. Националне државе, чак и величине једне Француске или Италије, више нису у стању да очувају свој суверенитет. Оне су представљале политички оквир за прошли или претпрошли век, да би коначно постале анахроне. Отуда им се данас намеће императив интеграција, политичких, економских и војних, у целине континенталних размера, или статус колоније, империјске периферије. Европска унија је можда једна таква империјална структура у настајању. Међутим, уколико се не устроји као империја, за шта не показује вољу, она ће саму себе осудити на колонијални статус.

Benevolent empire. Постмодерни Рим
Треба приметити да Америка има све особине овако схваћене империје, било да одбија или прихвата такав статус. Као и свака империја из прошлости, Америка има и своју мисију: мисију свеопште либерализације и демократизације (по америчком обрасцу). Другим речима, њена мисија је универзалистичка: Америка тежи стварању једне униформне и либералне планете.
У складу са либералним политичким традицијама, она је дуго одбијала да саму себе означи као империју. Британски историчар Нил Фергусон је Америку назвао „империјом која саму себе негира“; помало парадоксално, „Сједињене Државе су империја у сваком смислу те речи, осим у једном, а то је да сама себе не препознаје као такву“.
То постаје разумљиво ако имамо у виду њено либерално наслеђе и политичку историју те земље. Америчка револуција је претходила Француској и делимично јој послужила као узор. Америка је у потпуности либерална и буржоаска творевина, која је свој идентитет дефинисала супротставаљајући се „тиранији“ – у почетку Британској империји, а затим и традиционалним европским монархијама, захтевајући не само да Америка припадне Американцима, већ се и на тај начин еманципујући од своје европске отаџбине.
У круговима америчких конзевративаца од пре неког времена све чешће се користи термин „benevolent empire“ („благонаклоне“ или „добре империје“, према изразу Роберта Кејгана). Моралност или беневолентност је особина која, наводно, америчку империју разликује од свих других у људској историји: „империја добра“ би требало да представља сушту супротност „империји зла“ (СССР-у у доба Регана). У очима америчких неоконзервативаца, она најзад прераста у „постмодерни Рим“, као средиште света ка коме воде сви путеви, уколико у таквом свету уопште може постојати некакав центар.

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, други део

Империја Дантеа. Сакрални ауторитет
Империја је, за Дантеа, не само отелотворење идеала мира и правде, него и највише слободе, која штити од политичких застрањивања и тираније. У „политичка застрањивања“, а то је посебно важно за наше доба, Данте убраја и демократију и олигархију: „Једино кад влада Монарх, људски род је себи а не другоме сврха: само тад се, наиме, исправљају политичка застрањивања – то јест демокрација, олигархија и тиранија што људски род воде у ропство, како је видљиво оному који их размотри, а владају краљеви, племићи које зову оптиматима и поборници слободе пука; а будући да Монарх највећма воли људе, како је већ додирнуто, жели их све добрима учинити: а то не може гдје се политички застрањује. Није, наиме грађанин због конзула, нити је народ због краља, него су напротив конзули због грађана, а краљ због народа...“ (I, 12).
Ауторитет монарха (императора) је безусловно сакралан, будући да „Монарх свијета изравно происходи од владара свемира, који је Бог“ (III,15). Али, он не происходи из цркве и њеног ауторитета, јер је монарх (император) сам по себи свештен: „Да пак углед цркве није узрок царског угледа овако се доказује: оно, што не постојећи или не дјелујући другдје имаде своју моћ, није узрок те снаге; а када Црква није постојала или дјеловала, Царство је имало своју моћ: дакле, Црква није узрок моћи Царства, а према томе ни угледа, јер су његова моћ и углед исто“ (III, 12). Овде се понавља стара расправа о првенству свештеног и краљевског ауторитета, свештенства и царства, односно симболичком супраништву Вепра и Медведа (Алан де Беноа). Идеално царство, за Дантеа, јесте Рим, а Римљанин, римски грађанин, узор врлине. „У Дантеовој визији“, закључује Драгош Калајић, „римска империја је не само први и општи историјски узор већ и доказ постваривости идеалне правде и одговарајућег мира, односно основаности нада у њихову обнову.“ Империја није само прошлост, него и пројекат будућности.

Сакрална је, уосталом, и сама фигура императора. Исто важи и за личност краља: он преставља сам сакрални принцип. Жозеф де Местр, огорчени противник револуције, тврди да „Бог ствара краљеве, и то дословно“. Сакралне су и династије, краљевске лозе, и управо на томе почива њихов легитимитет: „Он (Бог) одгаја краљевске лозе; усавршава их насред облака који прикрива њихово порекло. Оне се потом појављају овенчане славом и почастима; сâме себе постављају – и то је највећи знак њиховог легитимитета. Као да се сâме од себе уздижу, без силе, с једне стране, и без јасне одлуке, с друге. То је нека врста величанствене мирноће коју није лако речима изразити. Чини ми се да би легитимна узурпација била примерени израз (да није сувише смео) за тачно означавање те врсте порекла [доласка на власт оних] које време хита да освешта” („Essai sur le principe générateur des constitutions politiques“).

Империја без императора
Јасно је да нама данас, између осталог, недостају и психолошке претпоставке за монархију, па према томе и за царство. Идеје Дантеа или Жозефа де Местра више нису саме по себи разумљиве, па чак ни прихватљиве огромној већини становништва. Важи ли све наведено и за империју?
Прва препрека с којом се при том суочавамо јесте сама личност суверена (императора). Модерном менталитету је неприхватљива идеја сакралности суверена, појединца или неке владарске династије, а одбојна му је или несхватљива и идеја сакралности државе. Трговачка република не може бити сакрализована. Национална држава (а такве су државе настајале на развалинама империја током XIX и XX века) такође више није сакрална, она само имитира сакралност у својим ритуалима (химна, помпезне церемоније и пијетет који се указује њеним симболима). Упркос томе, национална, па и националистичка држава остаје суштински секуларна и дубоко профана. С друге стране, постојеће монархије сведене су на испразну форму, на пуко преживљавање „историјских традиција“, чије је право значење изгубљено, лишених свог правог значења и смисла. Јасно је и зашто. Такве државе почивају на „уговору“ или на постојању нације, или на неком другом, једнако апстрактном концепту, а не на живом сакралном ауторитету државе (империје), као што је то било још у Дантеово доба.
Може ли империја у данашње доба ипак васкрснути у неком другом облику? Да ли је могућа „империја без императора“? Односно, да ли је могућ политички модел чији би оквир био довољно еластичан да у себи помири читав низ супротности који раздваја његове делове, а да при том омогући довољан степен централизације или политичког јединства? Шта је уопште империја и има ли овај концепт неку актуелност у наше време? У стриктно политиколошким и социолошким терминима, „империја је политичко-територијално устројство које спаја строги стратешки централизам(...) са широком аутономијом регионалних друштвено-политичких творевина које улазе у њен састав... “(Александар Дугин, Четврта политичка теорија). Такво устројство има и своје, веома разнолико схваћено, позвање. Ни мање ни више од тога. 

Борис Над

ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ - Борис Над, први део

Борис Над
ПОЈАМ ИМПЕРИЈЕ: ИМПЕРИЈЕ БУДУЋНОСТИ
Од пре неког времена, „империја“ више није анахрона реч. Она је поново ушла у општу употребу, у речник масовних медија, чак и у случају да јој се придаје искључиво негативна конотација: „империја зла“, према Роналду Регану, „благонаклона империја“ Роберта Кејгана или „Империја“ у истоименом делу Мајкла Харта и Антонија Негрија. Осећа ли се у том повратку, како то сматра Александар Дугин, заиста дух предмодерне? Занимљиво је да је америчко политичко вођство, амерички либерални естаблишмент све до скора упорно одбијао да на САД примене термин „империја“; данас то више није случај.

Америка као антиимперија
Амерички државни секретар Строб Талбот (у Клинтоновој администрацији) назвао је Америку „антиимперијом“, сматрајући саму идеју да су Сједињене Државе империја „гротескном, бизарном, смешном“. Сасвим једноставно: „Амерички народ нема интереса да постане империјална сила“. Да ли је то заиста тако? То је старо америчко либерално схватање, које одбацује идеју империје и идеју монархије као оличења апсолутног зла и тираније, супротстављајући јој демократију као врхунско добро.
У већ поменутом делу Негрија и Хатра, „Империја“ је пародија истинске империје, њена наказна карикатура. Поменути аутори и својој књизи описују реалност савременог, униполарног света, глобализованог Запада, који почива на осетљивој равнотежи центара моћи и са Америком као његовим упитним средиштем или заменом за њега. Ова „империја“ је заправо лишена средишта, будући да је у основи дехијерархизована и да има „мрежну структуру“. Таква „империја“ је само завршни стадиј капитализма – метастазирани капитализам или ултракапитализам, који има амбицију да се утврди као глобални поредак и, у извесном смислу, представља продужетак или плод модерне, наставак XX века.

 Убити цара (убити краља)
Јасно је да неспоразуме у оваквим расправама изазива сам појам империје. Значење самог појма и однос према њему се мења, зависно од историјског контекста. Први светски рат означио је крај четири велике империје. Немачки Рајх и Турско царство су после крвавог метежа постале државе-нације; Аустроугарска се напросто распала, и то на низ нових националних држава. Судбина Руског царства је била другачија. Из Октобарске револуције ће се издићи Совјетски савез, као нова политичка творевина која није национална држава, већ има империјални карактер и размере: „Империју белих царева“, констатује 1943. немачки геополитичар Карл Хаусхофер, „сменила је империја црвених царева“. Међутим, већ у доба пре Првог светског рата идеја империје постаје анахрона или тешко разумљива савременицима. Њихова здања су, уз то, дотрајала. Подривају их, на првом месту, тежње за националним ослобођењем. Под том маском на сцену ступа револуционарна и агресивна буржоазија. Још у освит Новог доба, са просветитељством, Европа се одрекла идеје империје, па и идеје монархије, да би се приклонила концепту републике и изборне демократије. Француска постаје узор који и други желе да следе. Кључни догађај Француске револуције није освајање Бастиље, него краљеубиство. То је прави револуцинарни чин и коначни обрачун са старим поретком, који рестаурацију чини беспредметном.
Наравно, није увек било тако. Историју цивилизације, не само западне, обележила је управо идеја империје и покушаји да се оне реализују. Историју цивилизација можемо посматрати и као историју империја; њихове границе се каткад подударају. Александар Велики није једино војсковођа или краљ, него изнад свега император, који је, макар и на кратко, ујединио Исток и Запад, Грчку и Персију. Рим, у лику Цезара и потоњих императора, понавља његов подухват, или настоји да то учини. Византија је била царство које је обухватало многа друга царства. У називу Светог германско-римског царства истиче се уверење да је оно свето, да има сакрални смисао и значај. Ту у помоћ прискаче вера; свака империја је по свом карактеру не само мултирелигијска, него и надрелигијска. Исто важи и за Руско царство. У лику његовог владара, руског цара, монголска аристократија ће препознати „Белог кана“. Свака империја се кристалише око сакралног принципа и искључиво око њега.  Припадност конкретној религији ту остаје споредна. Убиство цара (и царске породице) је чин који има превасходно симболички, а тек потом политички значај. Његова мета није појединац него сам принцип. Отуда је разумљива Дантеова пасија: идеални политички оквир за његовог монарха је империја (а не краљевство). Једино империја оличава тријумф правде и доноси „најбоље од свега што је дано за наше блаженство“ – „свеопшти мир“ (Монархија, I,4).      

Борис Над

 

Кад анализе оману...

Чини да су рускоцентрична тумачења актуелних догађаја у Турској парадигматичан показатељ епистемолошких ограничења теорије геополитике.

Не знам ко тачно стоји иза покушаја пуча, а не верујем да то зна ико од самозваних аналитичара, али уопште не бих искључио да је у питању сасвим интерна консталација снага, и да спољни фактори нису били примарни, или барем нису били одлучујући. Не могу се баш сви политички процеси објаснити геополитиком великих сила, и руска опсесија тим приступом ми све више делује као озбиљан когнитивни дефект, аналогну потпуној когнитивној миопичности коју гаје америчански аналитичари и дипломате млађе генерације, који за разлику од својих хладноратовских колега заиста верују у сопствену пропаганду. Можда је ЦИА, можда је Гулен, можда су поклоници Јог-Сотота, а можда је напросто група официра покушала да узме власт у борби за моћ, да би осветили престиж армије за Ергенекон и спечили даље чистке у војсци и правосуђу.

Државни удари су увек неизвесни подухати, у којима много тога може да пође наопако, а овај је деловао као посебно ризичан. Рекло би се да је у питању мања група-било због потребе конспирације, било због промене идеолошке климе у самим оружаним снагама услед којих кемализам више није тако јак као некад, која је покушала да се представи организованијом и бројнијом него што јесте, како због утицаја на јавност, тако и због утицаја на своје колеге које нису биле активни учесници, а који би се тиме могли придобити у ходу. Коцка није успела и то је то.

Сумњам да је у питању "фолс флаг", и да је Ердоган ово све сам изрежирао да би компромитовао нелојалне официре, ризик за губитак контроле је превелики и то се не ради тако. Навођење брзо излажење спискова за чистке у војсци и правосуђу и није неки аргумент, јер је извесно да су ти људи већ годинама познати као Ердоганови противници, не треба ту много времена да се искористи погодан тренутак за њихово уклањање. Мада није искључено да је имао неке информације у току, и свакако да је имао потпуно поверење у команду ваздухопловства чим је свој председнички авион целу ноћ користио као ваздушно командно место без бојазни.

У сваком случају, у питању је био обрачун унутар турске дубоке државе, где ни једна страна није посебно симпатична, и једина добра ствар која ће из овога произићи јесте додатна дестабилизација Турске, још већа Ердоганова параноја, и хронично смањење борбене моћи услед губитка великог броја официрског кадра, каријеризма виших и неповерења средњих чинова у своје вођство. Бар нешто корисно да произиђе из овог циркуса.

Андреј Ћирић

Британски референдум и Србија

Евроазијски пут је примио к знању изјаву премијера Вучића да ће морати да га смене, ако желе референдум о будућности Србије. У принципу, премијер је у праву - потребно је сменити га, па онда да власт која реално сагледава националне интересе распише референдум о будућности Србије, односно да ли народ види такву будућност у Европској унији.

С тим у вези, указујемо на то да је овај британски референдум расписан у земљи која, ма шта о њој иначе мислили, држи до демократских процедура. Референдумско питање је било јасно и недвосмислено. Иако је референдум формално био саветодаван, нико није ни помислио да његове резултате не претвори у политичку реалност.

Овакав пример је у европским размерама изузетак, а не правило. Недавно су Холанђани на референдуму одбили ССП са Украјином, али званична Холандија није ставила вето. Данска је својевремено да референдуму одбила Мастрихт, па је референдум поновљен. Следећи је одржан после не много година. Да ли је до сада поновљен референдум тамо где је исход био позитиван по "европске интеграције"?!

Све то нам говори да сам референдум не мора много да значи. Треба променити власт. Мада било је ситуација, као у Грчкој, где ни промена власти, ни победа на референдуму буквално ништа нису значили, већ се ишло у још гору капиталуцију. Треба имати у виду да власти у Србији нису поштовале ни Устав (прекршен Бриселским споразумом), па тешко да би поштовале неку референдумску вољу народа...

Посебно је индикативан пример Француске. Грађани су 2005. године рекли NON предлогу Европског устава. Потом је тај текст незнатно (на горе!) промењен и преименован у Лисабонски споразум, па му референдум није био потребан. Воља француског народа је игнорисана.

У међувремену су избили нереди Африканаца и Арапа у градовима Француске. Жестоком реториком и ефикасном (али не претерано) реакцијом, министар полиције Саркози стекао је симпатије гласача "деснице". За њега су гласали они који би иначе гласали за Национални фронт, а он је прихватио Лисабонски споразум и чак вратио Француску у НАТО структуре из којих ју је извукао Де Гол. Гласовима "деснице" тако је изабран политичар који ће спроводити супротну политику. Мада, да није било тих нереда, вероватно би био сценарио удруживања против тако грозног екстрема као што је Марин Лепен, као што је било недавно на локалним изборима.

С тим у вези, а што се тиче избора у Србији на које нећемо дуго чекати, треба имати у виду две ствари. Прво, ако на неку акцију актуелне власти неко и гледа са симпатијама, не треба се заваравати око њених циљева, које уосталом и не крије. Глас не треба давати онима који су за улазак у ЕУ (а прикривено и у НАТО). 

Друго, пракса да се на некога упире прстом и да му се лепе етикете типа "десничар", "екстреман" или "фашиста" би требало у данашњем свету да буде смешна. Међутим, жалосно је што она и даље у делу јавности има прођу. Треба радити на томе да другачији дискурс од евроатланског буде декриминализован, а овакво брукање, или како наш непријатељ каже naming and shaming, да буде само нешто смешно и брука за оне који се таквим методама служе.

То не значи да треба прихватати свакога ко извикује заводљиве пароле и на речима је радикалан. Уосталом, пример Грчке нам говори да то није никаква гаранција. Или како је записано - по делима ћете их познавати!

То све не значи да опозиција не треба да тражи референдум. Пошто власт нема намеру да га да - можемо је оптужити за кукавичлук. Такође остаје слобода збора и договора, право на протесте, импресионирали они неког или не. Међутим, оно на чему највише треба радити су будући избори. 

 

Боље Евроазија него Евровизија

Удружење грађана Евроазијски пут спровело је протесну акцију испред јавног сервиса РТС под мотом „Боље Евроазија него Евровизија“ 29. маја у 18 часова. РТС-у је представљен захтев за потпуним бојкотом такмичења за Песму Евровизије – што укључује слање такмичара, пренос и гласање из Србије. 

Акција је организована у облику перформанса, при чему је позната Кончита духовито представљена као гост из „Источног Рајха“. О песми актуелне евровизијске победнице Џамале све је рекао плакат на којем је испод њене слике представљена слика кримских Татара у униформи SS-a. Сликама су представљени и учесници који представљају политички коректни тренд Евросонга последњих година, и уосталом оно што је културни естаблишмент у већини чланица ЕУ – гејеви и трансвестити.

  Председник Скупштине удружења, Иван Вукадиновић, рекао је како се на идеју за овакав протест дошао гледајући реакције родољубивог дела јавности на победу украјинске представнице Џамале. И поред силног згражавања нико није поставио најлогичније питање – зашто наша земља уопште учествује; и битно потпитање – шта ја могу да учиним да не буде тако. Грађани би требало да подрже овакве акције јер сва та брука са учествовањем наше земље се плаћа из њихових џепова. Евроазијски пут је организовао овакву акцију из два разлога – јер су традиционалисти, а ма како дефинисали Евроазију у њеној култури Џамала и Кончита немају шта да траже; и зато што су удружење које има шта рећи народу, а тзв. јавни сервис доследно игнорише постојање другачијег мишљења. Због тога пред зграду РТС-а долазе учесници разних протеста као што је онај против потапања Ваљевске Грачанице и против примене капитулантског споразума са НАТО – да би показали да уопште постоје!

Акција ће бити настављена кроз петицију и следеће перформансе до пролећа следеће године када би по редовном распореду РТС требало да (иначе сасвим нетранспарентно) одреди „нашег“ представника. Дотле ће бити извршен притисак да се од тога одустане. 

 

Бојкот Евросонга

Евроазијски пут позива РТС као "јавни сервис" на бојкот Евросонга, од следеће године, и надаље. Бојкот би укључио како присуствовање нашег представника на "Песми Евровизије" (Евросонг), тако и организовање гласања из Србије и директног преноса овог догађаја на тзв. јавном сервису (који иначе не ради у јавном, тј. националном интересу). Вести о Евросонгу би требало да буду штуре, а песме да се на "јавном сервису" не емитују. 

Разлози за бојкот се не морају посебно објашњавати. Сматрамо да огромна већина Срба зна да су их Руси, односно Црвена армија, ослободили 1944. и не може да гледа оно што се благо назива историјски ревизионизам, а у суштини је пронацистичка политика "Десног сектора", односно модерних бандераша, прожета исламизмом наводно умерених кримских Татара (односно неких њихових представника). Такође позивамо наводну левицу у Србији, која је до сада веома гласно осуђивала "антиантифашизам", да реагује, јер случај Џамале ту спада. 

Такође, ово није први пут да Евросонг "изненади" упливом политике и веома лошим аудио-визуелним укусом. Огромна већина Срба не види "госпођицу" Кончиту Вурст као неки свој културни модел, нити Србима (још увек) таква појава може бити прва асоцијација на Европу ("у чије име" постоји Евросонг). 

Можемо сматрати да су наши представници такође пристрасно оцењивани, као и представници Русије, од стране жирија, док народ (односно гледаоци који гласају) има о њима много боље мишљење. Сетимо се да је одлуком организатора укинуто да се само гледаоци питају, битнији су били неки други критеријуми.

Но, то сада све није много битно. Битно је да ми народ све то плаћамо, пошто финансирамо тзв. јавни сервис да шаље тамо "новинарке" којима је боравак на Евросонгу једино занимање, да би Сања ВУЧИЋ (занимљиво!) била можда пратећи вокал Џастину, и слично... Као што сви плаћамо и емисије типа "А сада Рада" и стално исти програм у примарном термину, због чега РТС шаљиво зову Репризирамо Три Серије.

Бојкот Евросонга би требало да буде општенационални, али држава не може да забрани приватим емитерима да емитују песме или извештавају. Оно што држава може и треба да уради је да уведе строжије критеријуме за доделу "националних фреквенција", као и да законски регулише кабловске и интернет емитере. Уместо фамозне агенције РЕМ, то би требало да ради надлежно министарство, односно неко ко народу одговара на изборима. Строжи критеријуми би обухватили тзв. ријалити програме, као емитовање свакаквог музичког шунда који трује нацију. 

Сетимо се да је Платон рекао - каква музика, таква и држава.

Избори 2016

  Избори су завршени (осим у пар општина у којима мора да се "утврди градиво") па да направимо малу рекапитулацију овогодишње кампање. Наравно, из угла нас евроазијаца.

Дакле, од свих странака, једино су СРС чули за Евроазијски савез и ОДКБ:) чак се и залажу за улазак у ове две организације. Двери/ДСС имају најздравији однос према свему што оличава Нови светски поредак; према ММФ-у, интернационалним корпорацијама, ГМО-у, вакцинама са неиспитаним дејством итд. Радуловић највише критикује садашњу власт и има одличан економски програм. Нажалост, најтолерантнији је према Западу.
 

Шта можемо да закључимо из кампање ових странака, споменутих само зато што једине имају некакав конкретан програм? Закључујемо да је потребно едуковати политичаре, а не само грађане, о томе шта представљају ЕАЕС и ОДКБ, и шта све Србија може да добије уколико сарађује се ове две организације... Или (још боље) уколико приступи истим. Једино тако ће се понудити алтернатива ЕУ, НАТО-у, али и ММФ-у, либерално-капиталистичком систему, па и понудити једно од решења за излазак Србије из економске кризе.

  "Евроазијски пут" стоји на располагању свакој патриотској странци, покрету или организацији која је заинтересована за овакву едукацију, и предлаже заједничко организовање трибина, семинара и дебата на тему ЕАЕС-а и ОДКБ-а. 

 *Овде нисмо споменули СНП "Наши" будући да се нису кандидовали на овим изборима, не желећи да, како они кажу, учествују у расипању патриотских гласова. По нама, они се најискреније залажу за евроазијске интеграције и приступање Србије ОДКБ-у, што се може видети и из њиховог програма (веза). Такође, они су написали први политички програм евроазијских интеграција Србије, још 2010. године. Сарађивали су и са групом из ког је настала организација "Евроазијски пут", српским огранком  Евроазијског савеза омладине.

Словенско наслеђе, садашњост, будућност...

 

 

  28. јануара у Установи културе „Палилула“  одржана је трибина под називом „Словенска култура кроз историју“.  На трибини је било речи о старости и основним одликама наше културе, као и начинима да се та култура очува у времену глобализације.  Следи кратак преглед излагања учесника...

Трибину је отворио Далибор Дрекић, оснивач удружења „Расен“, уједно и организатор догађаја.  Након тога, реч је имала Весна Пешић (издавачка кућа „Пешић и синови“) која се бавила најстаријом цивилизацијом Европе- винчанском.  Данашњи Словени повезани су са некадашњим Винчанима крвним везама, или, говорећи језиком модерне науке, генетиком. Да су Винчани заиста имали исти ген као и данањи Словени показао је Анатолиј Кљосов, на чије се резултате истраживања осврнула и Весна Какашевски. Весна Пешић говорила је и о покушају да се наша култура омаловажи и лажно представи, против чега се треба борити пружањем правих информација. Осим што  издаје књиге везане за живот и духовност Старих Словена, њена издавачка кућа издаје и преводе значајних дела индо-европске културне баштине, коју су стварали и словенски народи. У оквиру издавачке делатности ове куће покренута је, иначе, библиотека која се бави инфо-ратом, а коју ће „Евроазијски пут“ ускоро представити...

 

Следећи гост је био Небојша Јеремић, председник родноверног удружења „Старославци“. Његово излагање тицало се вере наших предака и богова које су поштовали. Споменуо је реконструкције обичаја који су некад вршени, а које „Старославци“ данас обнављају. Ово је један од начина да се сачува наша, словенска култура и нематеријално наслеђе наших предака. Далибор Дрекић наставио је где је стао Јеремић и бавио се словенском културом након прихватања хришћанства. У центру његовог излагања био је свети Сава који је изузетно важан за српску духовност. Осим што је говорио о животу и делима Растка Немањића, Дрекић је навео и функције које је св. Сава наследио од словенског бога и родоначелника Срба, Дажбога.

 

 

Иван Вукадиновић, председник скупштине „Евроазијског пута“, причао је о духовним аспектима словенске културе, гледано из угла евроазијског светоназора. Духовност нуди одговоре на "вечна питања": ко смо, одакле смо, куда идемо. У складу са традиционалистичком мишљу, први облик религије представљали су обреди које су изводили главари племена, који су били виђени као мост између овог и вишег света. Није било речи о посебним одликама словенског идентитета, али је указано да Дугинов став како је идентитет датост, те је на тај начин обавезан за онога ко не жели да буде тиква без корена. Словенска духовност (прехришћанска и хришћанска) описана је као духовност северног умереног појаса, са митологијом лепшом него што је имају суседи. Описан је поглед на духовност првих евроазијаца, пре свега њихов однос према православљу. Било је речи и о Шпенглеровом виђењу словенске (руске) културе и саборности као првом и непосредном облику демократије код наших старих, и околних народа.

 

 

Трибину је затворила Весна Какашевски, такође из „Евроазијског пута“. Она је скренула пажњу на то да је словенска култура, као и свака друга култура, угрожена у времену глобализације, која тежи да све културе стави у један калуп. Ту „квази-културу“ која је још увек у повоју, она је упоредила са Франкештајном, створењем састављеним из више различитих делова, које нема своје порекло ни своју животну силу. Да би се наша култура одржала, морамо користити нове медије али и средства модерне уметности, сматра Какашевски. Једно од тих средстава представила је и на овој трибини- родноверни часопис „Славу“  чији је уредник.

 

 

„Евроазијски пут“ се захваљује организаторима, установи културе „Палилула“, учесницима и гостима трибине. Наше драге саборце, Весну Пешић, Небојшу Јеремића и Далибора Дрекића позивамо и на даљу сарадњу, у циљу очувања наше богате, али недовољно познате и признате културе. Слава словенском роду! Част и Традиција!

Отворена поглавља - ето нама радости

Ових дана сведоци смо "еуфорије" која долази из чиновничких и парадржавних кругова (то су они различити "центри" за ово или оно) поводом тога што су најзад отворена нека поглавља у "претприступним преговорима" за пријем у ЕУ. О рогобатности овог израза говори нам и то што нам се приликом куцања у интернет претраживачу нуди прво језичка дилема да ли се каже претприступни или предприступни (да ли је вибер или вајбер).

Као "велики успех" наше власти, која сама за своју политику каже да је "мудра" (јадан је онај ко сам себе хвали), видимо како се наша сарадња са одметнутим делом наше земље, који себе зове "Kosova", неће проверавати тромесечно него шестомесечно, и неће се полагати рачуни МУП-у "Kosova"-е, него Еулексу. При томе је сасвим умесно питати шта ће се догодити ако Еулекс реши да своја овлашћена пренесе "новој држави", како је то већ радио Умник. Шта ће остати од ове "велике победе". Или је можда за статус исте боље питати "Уставни суд Косова"!?

Но, не би било згорег подсетити се како је до сада ишао тај процес "преговора", пре него су отворена два од 35 поглавља, како бисмо онда извукли закључак колико нам то стотина година недостаје до пријема у јевропејски рај. Као извор користићемо најзваничнији могући: Википедију.

Приступање Србије Европској унији је процес у којем Република Србија настоји да приступи Европској унији, као пуноправна чланица. Србија је званично поднела захтев за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године. Упркос препрекама у области политике, дана 7. децембра 2009. године Европска унија је деблокирала трговинске споразуме са Србијом, а 19. децембра исте године шенгенске земље одобриле су визну либерализацију за грађане Србије. Влада Србије је поставила за циљ приступање ЕУ у 2014. години, према плану Агенда 2014, тадашњег грчког премијера Јоргоса Папандреуа. Потпредседник Европске комисије Жак Баро подржавао је ову иницијативу, очекујући улазак Србије у ЕУ у наредних 5 до 7 година након подношења формалног захтева за приступање. Након засталих преговора са Србијом, Европска унија у октобру 2010. године кренула је у преговоре о придруживању. Дана 7. новембра 2007. године, парафиран је Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије, односно, две стране су се сложиле о коначној верзији текста која би требало да се подвргне малим изменама или да остане непромењен, што је потез који је претходио формалном потписивању. Споразум су парафирали потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић и комесар за проширење ЕУ Оли Рен, а церемонији је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. То потписивање је било прекретница у преговорима за приступање Србије и спроведено је пошто је је главна тужитељка за ратне злочине Карле дел Понте известила ЕУ да Србија правилно поштује одлуке суда, али додала је да Ратко Младић мора бити у Хагу пре него што споразум буде званично потписан. Младић је потом ухапшен 26. маја 2011. године, и потом изручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију на суђење. Дана 20. јула 2011. године ухапшен је Горан Хаџић, последњи хашки бегунац. Свих 27 министара иностраних послова ЕУ дана 28. фебруара 2012. године гласало је за предлог статуса, а резултат је био 26 гласова за и 1 глас против. Румунија је гласала против, јер је желела да се закључи положај влашке мањине. Када је уклоњена и последња препрека на путу ка одобравању кандидатуре, пошто је Румунија била задовољна јер је са Србијом усагласила записник о мањинама, Србија је добила статус кандидата 1. марта.

 

Не замерамо ако је читалац само прелетео преко овог досадног пасуса, па ћемо подсетити само на временски оквир. Године у којима су давана европска обећања или чињени "кораци" су 2007, 2009, 2010, 2014. - да би нам крајем 2015. коначно решили отварање једног или два поглавља. Године у којима смо условљавани, што се тиче одрицања од националног суверенитета у области судске власти и елементарног осећаја за правду су 2011. и 2012. При чему се 2012. година помиње и као година у којој је једна не много битна чланица ЕУ поставила услов што се тиче права "њене" националне мањине, дакле опет суверенитета Републике Србије, и од тог услова није одустала док није била задовољна.

Треба имати у виду да је Википедија веома конзервативан медиј, што ће рећи да ће објавити само оно што је званично, па тако не можемо очекивати да ту будемо информисани о закулисним или чак директним притисцима на Србију, од којих они најопаснији и не долазе од ЕУ-бирократије, већ од утицајних земаља као што је Немачка. Свеједно, ни то није оправдање да се у уводном пасусу Косово и не помиње, док се у целом тексту помиње само два пута, и то веома неодређено.

У оваквим текстовима не можемо видети "европске наде" које се код нас шире практично од промене власти пучем 2000-те, при чему су као године унилажења Србије у ЕУ помињане 2004, 2007, 2012. и 2014. Некако је било очекивано да се "хоризонт очекивања" поставља за четири године од двања таквих оптимистичких изјава, таман за мандата избора проевропске владе, за коју управо треба гласати. И све то да би петнаест година касније била отворена два (од 35 поглавља). Лако је извести рачуницу - ако је за отварање 1/18 од свих поглавља потребно 15 година, онда је за цео процес неопходно да прође 270 година - и то ако не рачунамо затварање тих поглавља, јер оно што се отвори ваља и затворити, вазда је било тако...

Такође у оваквим текстовима (као што је овај из Википедије) не можемо видети не само условљавања која долазе од земаља као што је Немачка, него и "изнутра" од домаћих европејаца с дна каце. Њихове реченице је лако препознати по томе што почињу са "Ако желимо у ЕУ..." а завршавају се са условима које нису испуниле ни неке земље чланице ЕУ, чак и оне не тако давно примљене. Подсетимо да у неким земљама чланицама ЕУ геј парада није одржана, док је Кипар примљен са стањем замрзунтог конфликта (што ниједној власти у Србији није дозвољено ни да помене као најрационалнију опцију тренутног односа према Косову и Метохији).

Објаснимо још зашто смо реч еуфорија ставили под наводнике. Међу обичним народом у Србији све те "европске интеграције", "претприступни преговори" и "отварање поглавља" више не заслужују ни подсмех, а требало би да заслуже и подсмех и много горе од тога. Није више проблем некакав еуроентузијазам било кога изван власти, него је проблем апатија народа према било ком решењу изван ЕУ, рецимо према Евроазијској унији. Сасвим је могуће да је "пројектовано" тако да буде "у овој фази", да правим центрима одлучивања некаква про-ЕУ-НАТО еуфорија није ни потребна, доста је да народ не таласа, или ако таласа да то буде потпуно неефикасно, да се не одрази на изборне резултате или недајбоже промену геополитичког усмерења Србије.

Одсуство праве еуфорије видимо и у вишим ешалонима власти, као да су и они свесни да је народ сит "европске шаргарепе". Они, јадни, и не стижу да се поштено обрадују, пошто су заузети спиновањима јавног мњења, скретањем пажње са стварних резултата ове власти и дизањима тензије око тема које стварно не желимо коментарисати, јер коментар не заслужују.

Слика је са блога Гето Србија.

 





Нови примери националног мазохизма

Евроазијски пут указује на нове примере националног мазохизма, које можемо видети ових дана. Један од примера свакако се односи на однос власти према Косову и Метохији. Док је власт почела да громогласно слави (мада је на самом врху речено да се не слави - ?!) одбијање пријема самопроглашене "Kosova" у Унеско, овај у међународном и правном поретку Србије непостојећи ентитет "добија" фамозни ССП. Подсећамо да је "добијање" истог споразума у Србији громогласно прослављано, па има ли онда припадник одметнуте шиптарске елите такође сада право на славље!?  Припадници те елите имају развијени смисао за геополитичку реалност, па пошто је "прескочена степеница на европском путу", а знају да нове степенике неће скоро прећи, они одмах поништавају и онај смоквин лист који је властима у Србији омогућио да се покрију - договорено формирање Заједнице српских општина на КиМ. Прети се чак хапшењем Србима који се понашају "неуставно" ("устав" је њихов, самопроглашени). На све то ЕУ реагује млако, а да се не лажемо тако реагује и наша власт. Исправне примедбе на двоструке стандарде ЕУ ништа не значе, јер власт и даље говори како за нас та бирократска заједница нема алтернативу. Режим у Србији можда и не мора да се брине, јер добио је нови смоквин лист - "Kosova" још две године неће бити у Унеско.

Било би претерано рећи како је пораз "Kosova" само fals flag операција, како је небитан. Овим је свакако ударен шамар сецесионистима, односно видели су да у данашњем свету (јер срећом се не пита само режим у Србији) не иде све тако лако. Но, нема никаквог смисла правити се  да је све тиме завршено, јер пред нама су још многе битке. При чему не можемо знати на какве је све уступке актуелна власт над Србима спремна. Приметимо да су западни медији неулазак "Kosova" у Унеско коментарисали као победу Русије, и да је можда само то разлог за театралну скромност домаћег шефа параде - за његово "одбијање да слави".

 

 

Други пример на који указујемо је театар апсурда око режираног исказивања саосећања са жртвама терористичког напада у Паризу, и само над жртвама тог напада, иако је више људи страдало од руке терориста на Блиском истоку, ако не само тог петка 13. новембра, онда сигурно у току протекле недеље. При томе Евроазијски пут не жели да коментарише како се појединци односе према овој, или било којој другој, трагедији - јер на то појединац има неотуђиво право. Такође, не позивамо на било какво "али" у осуди тероризма у обраћању државних органа или изјавама људи који су на власти у Србији. Ако некакво "али" постоји у изјавама људи који су, као родољубиво опредељени Срби, далеко од било какве власти, ми то не желимо коментарисати, јер рекосмо да је неотуђиво право појединца да жали или не жали.

Како је онда власт требало да се постави? То нам је најбоље показао председник Сирије Башар ал Асад, који је изражавајући саучешће истакао да је Сирија жртва тероризма већ годинама. Како је Србија такође била жртва тероризма 1998. и 1999, а и касније на привремено окупираним територијама где су одговорност преузеле западне државе (укључујући и Француску), како је тај тероризма барем делимично инспирисан исламизмом, како и даље вахабије прете Републици Српској и Србији у Рашкој области, а посебно зато што је и Француска ефективно НАТО агресијом подржала тај тероризам - Србија је имала свако право да укаже како је и сама жртва. При томе није било потребно експлицитно истицати француску одговорност, само рећи да је тероризам и нама претио, да нам и даље прети, иако то западни политичари и медији не виде тако. Нико не треба да се згражава над оваквим "опортунизмом", јер он је у међународним односима константа. А не можемо га замерити ни Башару ал Асаду.

За крај, не можемо а да не приметимо како са становишта рационално схваћеног националног интереса оваква мазохистичка политика која се у Србији води - не пије воду! Подсетимо да ирационално понашање никако не може бити европска вредност, па ни у складу са филозофијом Макса Вебера која је омиљено штиво у рукама људи домаћег режима. Управо је Европа колевка савремене националне државе, па што би национални интерес био анатемисан у име исте?!? При свему томе, не желимо улазити у то да ли су појединци на власти рационално или ирационално схватили своје личне интересе - било да је реч о томе како мисле да ће дуже остати на власти ако се некоме додворе, да имају комплексе због својих ранији дела, како их је страх за власт ако воде другачију политику, или можда да нису нечим уцењени. То ће нам, можда, рећи историја, а сада је битно престати са ирационално мазохистичком политиком која се води у Србији.



Извештај са трибине ''ЗА ОЧУВАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПРЕАМБУЛИ УСТАВА СРБИЈЕ''

 

 

  Удружење ''Евроазијски пут'' организовало је прву јавну расправу на тему ''ЗА ОЧУВАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПРЕАМБУЛИ УСТАВА СРБИЈЕ'' на којој је указано на намеру актуелног режима да уставним променама уклони свако помињање Косова и Метохије из највишег државног акта и тиме учини још један корак у правцу признања независности јужне српске покрајине. Трибина је одржана у понедељак, 26. октобра, са почетком у 19 часова, у Малој сали Дома културе Студентски град.

Говорили су:

академик проф. др. Коста Чавошки - редовни професор Правног факултета у Београду у пензији, дописни члан САНУ и члан Сената Републике Српске

проф. др. Слободан Антонић - редовни професор Филозофског факултета у Београду, сарадник „Нове српске политичке мисли“

Милица Ђурђевић - портпарол Српског сабора „Заветници“

адвокат Марко Пушица - члан председништва Српског покрета „Двери“

Сибин Вукадиновић - портпарол „Евроазијског пута“

Расправу је отворио портпарол Удружења ''Евроазијски пут'' Сибин Вукадиновић, који је подсетио на прекршена изборна обећања Српске напредне странке. Вучић је обећао да ће поништити све неуставне споразуме које је Борко Стефановић закључио током преговора са Приштином. Уместо тог прекршеног изборног обећања, режим је отишао корак даље у попуштању тзв. држави Косово потписивањем Бриселског споразума, а сада се припрема за избацивање КиМ из преамбуле Устава. Портпарол „Евроазијског пута“ је завршио своје излагање указавши на то да је у току образовање нове политиче елите, састављене од младих људи које имамо прилику да чујемо вечерас испред Српског покрета „Двери“ и Српског сабора „Заветници“, али и из других родољубивих организација. ''Та елита ће збацити ову владајућу псеудоелиту и отерати је тамо где јој је место - на ђубриште историје'', закључио је Вукадиновић.

Академик Коста Чавошки назвао је Вучићеву велеиздају земље ''повратничком'', будући да се криминални акти владајуће гарнитуре вишеструко понављају. Са правне стране, објашњава Чавошки, нарушавање територијалног интегритета Србије је кривично дело, и за ово (не)дело власт треба да одговара. Чавошки је изразио бојазан да ће ЕУ дозволити да Србија уђе у ову организацију истовремено са самопроглашеном републиком Косово, или чак после ње, што имплицира следећу могућност: да ова терористичка творевина, у тренутку ратификације договора између Србије и ЕУ, поставља услове Србији. Какве? Рецимо, самопроглашена република Косово може тражити од Србије Прешевску долину, иначе неће дозволити да Србија уђе у ЕУ.

У вези промене Устава, изјаснио се проф. др. Слободан Антонић, треба заузети конзервативну позицију. Устав не треба мењати јер има сувише непознаница, сувише ''опасних места''. Познато је да на измени Устава раде нестручна лица, а шеф Акционог тима за уставне реформе Зоран Бабић није чак ни правник.

 

На ову чињеницу указао је и Марко Пушица, скренувши пажњу да нови Устав Србије пишу и странци. Све закулисне радње везане за уставне реформе Пушица је дефинисао као ''политичку мимикрију''. Устав се мења на мала врата, не постоји јавна расправа, па јавност није довољно обавештена шта се заиста догађа. То што нам странци пишу Устав заиста је скандалозно, и Српски покрет „Двери“ сматра да грађани треба да поставе питање: из који земаља ће доћи ти странци? Сигурно не из пријатељских земаља. Какав ће онда бити Устав који нам они буду писали? Пушица је такође скренуо пажњу да се измена Устава обавља под маском реформе система, што је још један од облика ''политичке мимикрије''.

Портпарол „Заветника“ Милица Ђурђевић подсетила је присутне на погубну политику преговора између Београда и Приштине под окриљем ЕУ и подсетила на неопходност одбране српског суверенитета на подручју КиМ и враћања питања јужне српске покрајине под окриље УН и у оквире државног Устава Србије. ''Бриселски споразум је чин велеиздаје, а велеиздаја је дело који не застарева. Сви они који су одговорни за потписивање противуставног споразума ће кривично одговарати'', истакла је она.

''Евроазијски пут'' се захваљује свим учесницима јавне расправе, домаћину трибине Милошу Кнежевићу и публици која је дошла у великом броју.

 

------------------------------------------------------------------------------------------------------

На следећим страницама можете погледати говоре свих учесника:

 

Говор академика Косте Чавошког: https://www.youtube.com/watch?v=HhbAGDh0kx0

Говор академика Слободана Антонића: https://www.youtube.com/watch?v=yJ_ueruniZE

Говор Марка Пушице: https://www.youtube.com/watch?v=D6BJxROX00o

Говор Милице Ђурђевић: https://www.youtube.com/watch?v=1xP52CkxvBY&feature=youtu.be

Говор Сибина Вукадиновића: https://www.youtube.com/watch?v=lbqFkSzb4D4