Ограничења европске левице на примеру Грчке (други део)

Борба левице увек је интернационална, чак и када се представља као национализам. Разни антиколонијални покрети борили су се за "општу ствар" колико и за национално ослобођење. Вијетконг је лако игнорисао границе Камбоџе и Лаоса, што тамошњим покретима није сметало, шта више добро су сарађивали са вијетнамским, иако је то друга нација. Није све било сјајно, о чему сведочи каснији сукоб Црвених Кмера и Вијетнама (који је иначе пренети руско-кинески сукоб). Интернационализам заправо у неким случајевима лако постаје национализам. Звучи чудно кад се тако каже, али погледајмо конкретно "нације" које постоје у Латинској Америци или арапском свету. Неке од њих су чак међусобно ратовале, али имају ли смисла такве поделе код народа исте религије и језика, и донекле сличног расног састава?!? Че Гевара, прави интернационални борац, заправо је био панамерички националиста, као што је Гадафи једно време био панафрички. Арапски социјализам доста тога самим својим именом говори, неке од тих земаља су улазиле у федерације, а Амери се нису смирили док га потпуно нису уништили "арапским пролећем", иако су сви ти режими барем једном у историји били добри с Америком...

У свим тим случајевима левица улази у један оквир који "системом" није задат, иако је органски. Она га поново ствара, оживљава, и то посебно у Јужној Америци има веома добре резултате. Узмимо рецимо Бразил, прво слово БРИКС-а, где се власт умерене левице одржава и поред покушаја да се смени масовним демонстрацијама. Дакле, ове државе изграђују оквире својих интеграција, које су колонијалне силе покидале. А шта је са Грчком? Она просто има оквир који се зове ЕУ, и Сириза, будући да "не зна" да размишља прво о националним интересима (и националном популизму), не може да изађе из тог оквира!

Суштински су десничари (прозападни, системске странке, олигарси и њихови медији) били у праву када рекоше да Грчка бира између евра и драхме. Било је то плашење народа, а зашто је обичан грађанин против националне валуте, рекох нешто у ранијем блогу. Но, не постоји егзактан начин да проверимо колико је грађана гласало Οχι знајући да то драхму чини једином могућом алтернативом, а колико је поверовало у причу Сиризе да ће само појачати "преговарачку позицију" владе. Но, Сириза је могла чак дати за право опонентима. Истина, драхма није ни била питање, али 61% народа је одбацило план без којег није могуће остати у еврозони, тако да је у складу са политичком теоријом Карла Шмита, влада могла деловати према плебисцитарном овлашћењу свој народа које јој даје право за ванредне мере.

Међутим, Сириза је остала на наивним надама да ће некаква солидарност које је можда некад негде "уписана" у циљеве Европске уније превладати, да се не бори само за Грчку и Грке, него за неку "нову Европу". И то није само био циљ, него и очекивање од својих ЕУропских колега. Но, то се очекивање разбило о Шојблеа који им је из својих инвалидских колица и дао најбољи предлог решења - да се једноставно ману еврозоне и "захвале" се истој на парама... Било би тешко, али би скретање пажње на имигранте могло помоћи да се премосте најгоре социјалне тензије. Тим пре што имигранти, сами по себи нису мали економски проблем. Ако се по Лезбосу хиљаду њих шета у потрази са храном, то није баш занемарљиво, а ни охрабрујуће за туристичку сезону. Али, може ли се заокрет очекивати од странке која је била чак зато да се проширују њихова права, у име солидарности?!

Тако некако долазимо и до Орбана, који сам проводи нестандардне економске мере (успех се релативно процењује, у зависности од опредељења оцењивача). Наравно, лакше му је јер онима форинту, па не зависи од ЕЦБ. Међутим, Орбан нема намеру да чека неки "препород" Европе (чланица ЕУ и НАТО), он једноставно води своју политику, свестан да је његов народ суштински ту сам. Нема сумње да има и он јак осећај европског идентитета, јачи уосталом од било којег левичара, али Орбан неће чекати на повратак "Еворпе нација", какву је рецимо видео Де Гол. Неће чекати да, рецимо, у Немачкој победи Алтернатива за Немачку, или у Француској Национални Фронт, али Сириза се уздала у шпански Подемос.

 

А ту су наравно и дежурни кривци, којих има и на којима се може тренирати строгоћа. То може изгледати гротескно, рецимо они билборди којима на мађарском пише "не узимај посао мађарским држављанима". Колега блогер Тибор Јона рече - ако је већ дошао из Сирије и научио мађарски, онда и треба да ти узме посао! Међутим, Орбанова политика делује. 

Много је боља од самодопадљиве слике коју код нас гурају чак медији који воле да се диче својим "антиглобализмом" и које "е-новинари" проглашавају фашистичким. Мислим на "Политику", где се може прочитати како народ Србије има разумевања према придошлицама из четвртог света "јер смо и ми слично прошли". Па да ли су баш сви пуни разумевања, и што онда људи протестују кад се азили граде у њиховом дворишту?! 

Дакле, Сириза се у недостатку интернационалног оквира везује за овај бирократско-технократски који даје ЕУ, очекујући да ће га реформисати, да ће ту чак наићи на разумевање. Како су паре у игри, од тога нема ништа све и да је 100 одсто Грка гласало за нешто. Уосталом, и те земље имају грађане, и јавно мњење којем није до финансирања грчких дубиоза. Резултат је да Сириза капитулира.

Неко би помислио да би право решење ипак било у интернационалном евроазијском оквиру (који би могао и да се позива на "православни комонвелт"). Међутим, како је ЕАУ формирана као заједница суверених нација, пут тамо води преко независне националне државе, а у крајњем и не може се "седети на две столице". То не значи да аранжмени са Русијом нису могући, и њих већ има, али колико је то одрживо, ако може променити миг неког еуро-бирократе!? Сарадња Русије са Грчком која води националну политику била би могуће и пре него ова напусти НАТО или ЕУ, као што постоји успешна сарадња са Мађарском. Али, потребно је да се Грци ману глупости и почну да мисле на себе. Неки левичар из Шведске ће можда играти са њима сиртаки, али своје паре неће дати, а не може да обезбеди ни помоћ своје земље, пошто је у њој миноран. Изгледа да ћемо за национално освешћивање чекати Златну Зору...

Текст написао председник Скупштине удружења

Иван Вукадиновић

Ограничења европске левице на примеру Грчке (први део)

Усвајањем капитулације у грчком парламенту, а уз помоћ опозиције коју је његова странка (централни комитет одбио „споразум“) два пута до ногу победила, Ципрас је ушао на велика врата у историју бешчашћа. Четврти Рајх је добио свога Квислинга!
Претходна реченица је свакако звучна, али не одговара баш историји. Видкун Квислинг је реаговао на повреду суверенитета и неутралности Норвешке, коју је починила Британија. Деловао је складу са својим декларисаним уверењима, али противно вољи изабране владе, што правно гледано јесте издаја. Међутим, Ципраса би било боље поредити са Ефијалтом. На први поглед ни ово не пије воду – грбавац фрустриран што га нису примили у фалангу и лепушкасти (до скора) увек насмејани Ципрас... Но, нису битни детаљи, него суштина. А суштину је најбоље изрекао Ксеркс у филму 300: „Сурови Леонида од вас тражи да стојите усправно, ја само желим да клекнете.“ Увек је било много теже стојати усправно, него клечати. А Ципрас је вала клекнуо на оба колена. Само, поставља се питање, ко је у данашњој Грчкој Леонида?
Грчки диктатор Метаксас се угледао на Мусолинија, али ипак је глатко одбио његов ултиматум да му уступи територије и суверенитет (земљу и воду). Грци и данас тај датум славе као Οχι дан. Чехословачка и Румунија су много лакше прихватале много горе захтеве Сила Осовине. Савремена Грчка је бледа сенка оне античке, али ипак до сада није дала много квислинга и ефијалата. Све до сада...

Нисмо љубитељи теорија завере. Заправо, реч је о томе да ли их сече Окамова оштрица. Једноставно, ако имамо два решења, тражимо једноставније, оно које тражи мање додатних претпоставки. Постоје ситуације у којима је Оштрица на страни завереничких теорија, рецимо логичније је веровати да је ЏФК убијен у завери, него тако од стране усамљеног револвераша. Међутим, узмимо теорију да је Сиризу основала ЦИА, а Ципрас је Сорошев плаћеник. Некако је Ципрас два пута преварио грчки народ, преварио је Владимира Владимировича, с којим је добар, али није неког нашег интернет-филозофа. Биће да то не иде... пре ће бити да овај наш, једноставно, лупета!

Стога ћемо објашњења тражити на другој страни. Најједноставније би било рећи да је Ципрас испао глуп, што није далеко од истине, али нам ништа не објашњава. Дакле, зашто Моралес (узет као пример пошто је жив, а Чавез више није, док Мадуро који га је наследио има проблеме) успева да се супротстави НСП-у, а Ципрас то не може? Зашто то, на неки начин успева и Виктору Орбану, који јесте у НАТО и ЕУ, али има своју унутрашњу, а донекле и спољашњу политику? Један од разлога би био јасан - јер ове земље имају своју монетарну политику. А зашто Грчка бежи од тога к'о ђаво од крста, барем њена власт, па радије бира колонијални положај и губитак сваке економске суверености?!

Потражимо разлоге у разлици између левице и деснице. Доста се прича да оне више не постоје, и једни и други се могу залагати за сличну економску политику, могу имати и сличне спољнополитичке погледе (Путин), могу се чак радовати једни победи других (Марин Лепен кад је Сириза дошла на власт). Али једна ствар је битно различита - антрополошки оптимизам код левице и песимизам или барем реализам код деснице. Из тога произилази универзализам, односно интернационализам левице. Видећемо где је то добро, а где је лоше.

 Наставиће се...

Струјни удар на српску привреду

Евроазијски пут подржава раднике предузећа Српска фабрика стакла из Параћина и Будимка из Пожеге којима прети искључење струје или је струја већ искључена, што доводи до прекида производње, великих штета, угрожавања радних места и могуће еколошке катастрофе. Такође, указујемо на позадину оба случаја, због околности у којима се оба предузећа баш сада налазе. Само треба пратити токове новца!

Будимки су исекли струју због дуга од око 12 милиона динара, који је настао пре и после неуспешне приватизације. Радници су са новим пословодством обновили производњу која је сад поново прекинута. Струја им је искључена два дана пре законског рока. Прети опасност да буде уништено залеђено воће и поврће у вредности од три милиона евра (због тридесет пута мањег дуга). Надлежно министарство није реаговало иако му је указано на проблем.

Српској фабрици стакла биће искључени струја и гас уколико се пословодство те приватне фирме хитно не договори о репрограму дугова од око 20 милиона евра са јавним предузећима "Електропривреда Србије" и "Србијагас", најавили су министри привреде и енергетике Србије. Представници Самосталног синдиката и синдиката "Независност" у Стаклари кажу да би искључењем струје, због дугова, фабрика била дефинитивно заустављена, инвестиције од 116 милиона евра уништене, као и да постоји опасност за град и становнике због еколошке катастрофе. Званично се још не зна ко је већински власник Стакларе, јер Агенција за приватизацију није званично објавила какав је резултат контроле испуњења купопродајног уговора, односно да ли је бугарски конзорцијум који је купио Стаклару испунио све одредбе уговора. 

Стаклара је обавестила Штаб за ванредне ситуације у Параћину да ће у петак, 17. јула, у 12 сати фабрици бити обустављена испорука струје, што би, како је у допису наведено, за последицу имало технолошки прекид рада пећи, настанак великих хаварија, што може довести до експлозија и пожара са несагледивим последицама по живот и здравље запослених и житеља Параћина и могућу еколошку катастрофу.

Шта из ова два случаја можемо закључити? Изгледа као тријумф "тржишне логике" над животом. Јасно се види да дух Шојблеа одавно кружи над српском привредом, као и над остатком Прве Европе коју су Германи прогласили економском периферијом. Овај дух жели да у инвалидска колица гурне сваку привреду која није Немачка.

Гашење производње због неиспуњавања дугова није у логици континенталне телурократске Државе, која не робује Мамону. Такође, тешко да се тако поступа и у западним земљама "Златне милијарде", то је рецепт који намењују "другом, трећем и четвртом свету". Уосталом, проста економска логика нам говори да се поверилац може намирити из пласмана производа свог дужника. Међутим, овде мирише на једну другу, такође економску логику - која се заснива на интересима малог броја људи.

Будимка је већ преживела једну неуспешну приватизацију, радници желе да раде и обновили су производњу. Сада је циљ да се отера у стечај и онда прода за мале паре. Српска фабрика стакла је прошла кроз једну изгледа сумњиву приватизацију, али су ту покренуте инвестиције. Могуће је да је неко бацио око на фабрику и сада користи формалне разлоге и осетљиву ситуацију правно незавршене приватизације да такође за мале паре дође до српске индустрије. При томе се чак ризикује еколошка катастрофа!

У свему овоме сматрамо да има елемената за истрагу надлежних органа, ако би они радили свој посао. Такође, недопустиво је што је у медијима ово све у другом плану, док су у првом плану већ недељама догађаји везани за фамозну годишњицу. Ако медији не информишу јавност, ту улогу морају на себе преузети удружења и сами појединци, користећи интернет као највећи медиј данашњице.

Телулократија и обнова моћи Земље (први део)

Скренули смо већ пажњу на геополитички значај Евроазије као Хартленда, односно, „срца земље“, „непокретне платформе“, „географске осовине историје“. Какав је, пак, метафизички значај Хартленда и какве су његове карактеристике? На чему се заснива његова моћ? И шта би онда представљало обнову ове моћи и евентуалну победу силе Хартленда, тј. ускрснуће „телулократије“?

Телулократија је моћ Копна, владавина принципа Земље. Као таква, она стоји стоји насупрот таласократији тј. поморској моћи (владавини Мора). Силе Копна некада су биле владајуће, пре свега, јер поморске културе још нису биле толико развијене. Управо из срца Евроазије крећу први цивилизацијски импулси, након чега се степски народи насељаваљу у близини топлих мора. Од потомака некадашњих Кимераца, Скита, и каснијих аријевских и неаријевских племена, настају данашњи Европљани  и Американци. Евроазијска култура претходи атлантистичкој, која је тренутно, нажалост, доминантна.

Копно је, видели смо, везано за елемент Земљу, непокретну, чврсту, материјалну осу и основу свега. Због тога Евроазија представља „географску осовину историје“, али тиме се њен симболизам не исцрпљује. Земља је одувек представљала веома снажан симбол, као такав препознат у свим облицима духовности, филозофији традиционализма, окултизму... Али и у политици, геополитици, војној стратегији, борилачким вештинама (видети „Умеће ратовања“, „Књигу пет прстенова“ итд). Земља је тако симбол чврстине, стабилности, примордијалне силе плодности и обнове. На друштвеном плану, Земља означава следеће појаве: конзервативизам, строгост закона, постојаност Традиције, чврстину етике, хијерархијску структуру. Према Дугину, за Копно је типично и то што његови житељи имају већи степен развоја колективне свести, за разлику од становника поморских земаља. Зато се у Евроазији никада не може развити толики индивидуализам, какав постоји у англо-саксонском и уопште, Западном свету.

У нашем времену које карактерише губитак Традиције у свим њеним облицима, најважнија је улога Хартлентда управо као њеног чувара. Док се под утицајем Мора губе разлике међу народима, расама и половима и све постаје једна аморфна смеша, Копно остаје чврсто и постојано. Док закони губе своју строгост и уводе се двоструки стандарди, власт се привидно даје народу („демократија“) који све мора да види и све да зна („слободни медији“), а свет тоне у хаос Левијатана, Копно остаје оличење Реда. Да је заиста тако видимо из политичког и идеолошког деловања Русије на челу са Путином. Савршени ред видимо и у Белорусији и Казахстану, а овим путем крећу и остале чланице Евроазијског савеза. Да не говоримо о Кини и Северној Кореји, традиционалистичким и конзервативним земљама, у којима се зна где је чему и коме место. Уз то, све ове земље су колективистичке, као бивше или садашње комунистичке републике.

Русија, више од свих наведених земаља, данас заступа интерес „географске осовине историје“. Због тога је и на мети поморских сила. Као древна мајка Земља, она сву снагу Копна сада усмерава против Мора*. Упоредо  са тиме, она се бори у име историјских народа, па не чуди што су уз њу прастаре земље, нпр. Кина и Индија (у оквиру БРИКСА), колевке аријевске цивилизације, нпр. Иран, Јерменија, Осетија, али и колевка туранске цивилизације, Казахстан.  Русији се прикључује и један део освешћене Европе у лику Нове деснице. Јер кад год се судбина Европе везивала за копно, а она сама сматрала Хартлендом у малом, потенцирао се значај конзервативизма и традиционализма. Ево шта о томе каже представник француске Нове деснице Алан де Беноа:

„Европа је континентална геополитичка творевина заснована на етничком скупу индоевропског порекла са заједничким културним коренима. То је традиционалан појам. Насупрот томе „Запад“ је геополитички и историјски појам везан за савремени свет, који се одриче етничке и духовне традиције и истиче чисто материјалне и  количинске критеријуме постојања; то је утилитарна и рационалистичка, механицистичка буржоаска цивилизација“. (стр 125. Александар Дугин, „Основи геополитике, књига 1“, Екопрес, Зрењанин, 2004).

Видмо да су фиксираност копна те постојаност и чврстина евроазијског духа узроковали да Евроазија постане последњи бедем очувања предачког наслеђа. Како у материјалном тако и у духовном облику. Јер, на Западу се уништава све оно што је од предака остало у облику земље и ресурса (еколошка катастрофа), споменици културе се претварају у туристичку атракцију,  а сама света Традиција се омаловажава, уништава. Упоредо са тиме, губи се она духовна оса без које човек постаје само атом који лута у леденом космичком вакуму. Кидају се корени, заборавља порекло (у Евроазији је овако нешто немогуће).

Све што се дешава на Западу, у складу је са природом воденог простора који окружује западне земље и који влада духовним бићем њихових становника. А тај простор је несталан, отуђен, променљив, и модеран човек њиме путује без компаса. Због тога је и за Западњаке једини спас у Евроазији, што поједини Европљани, па чак и неки ретки Американци, већ почињу да схватају.

Што се Србије тиче, све је јасно, с обзиром на то какав је територијални положај наше земље и какав је наш аутентични менталитет. Србија је континентална земља, конзервативна и традиционална, а чак и у данашњем пољуљаном систему вредности, и даље опстају чврсти етички принципи. Наш пут је евроазијски.

*о природним ресурсима и моћи Земље биће речи у другом делу текста

Историја евроазијског обједињавања (II)

 

  Један од татарских вазала био је град-држава Москва. Вешто служећи Татарима кад су јаки, а отимајући од њих кад су слаби, Московија је постала водећа у руском свету, те уништила свог дугогодишњег ривала Новгород, који се базирао на трговачким принципима. Са ослобађањем од татарског сизеренства, поклапа се пад Византије, па Иван III 1503. се проглашава за „цара свих Руса“. Тада је удерен темељ Империјалне идеје у Русији, јер московски патријарх каже „Москва је Трећи Рим, а четвртог неће бити“. Романови владају Русијом од времена смутње почетком 17. века, када су Руси народним устанком успели да избаце Пољаке и језуите. Век касније, услед сукоба са Турцима и Швеђанима, Петар Велики (кога први евроазијци не посматрају сасвим негативно) увиђа потребу модернизације, али позападњачивање владајуће аристократије је у следећим генерацијама све више удаљава од народа, док се изграђује држава као бирократска а не органска структура.

Русија заиста овладава широким пространствима Евроазије (практично целом Евроазијом у ужем смислу), али се може рећи да је „изгубила своју душу“, барем ако гледамо владајуће слојеве од којих неки више приватно и не говоре руски. Азијски поседи (Сибир, Централна Азија) се посматрају као придружени поседи европске државе, дакле као колоније, а не као нешто што је органски Русија. Тако Русија постаје суштински болестан организам, који није могао да преживи Први светски рат и револуција постаје неминовна. Такво је било мишљење првих евроазијаца, који се са идеологијом бољшевика нису слагали, али су њихову револуцију и власт сматрали нужним делом историјског развоја Русије.

У то доба, кад је руско царство већ уздрмано, непрегледним пространствима Евроазије (у Сибиру) тумара Јосиф Висарјонович Џугашвили. У својој бурној младости придружио се бољшевицима. Данас постоји различито третирање овог покрета. Дугин је склон да све њих, осим Троцког и још понеког, сматра национал-бољшевицима. Лично се не бих сложио с тим, мада и Лењину улази у заслугу што је Совјетски Савез наследио скоро целу територију Русије (осим западних делова, под великим европејским утицајем). Но, тек је са Стаљиновим обрачуном са доследним интернационалистима отклоњена опасност увођења латинице или групног брака, што су неки међу бољшевицима искрено желели.

 

Стаљинова политика „јачања социјализма у једној држави“ практично одговара ономе што су евроазијци, као и национал-бољшевици (Устрајлов) желели, мада знатно одлаже њихову визију да евроазијска идеологија смени комунизам. Комунизам је под Стаљином постао једноставно исувише јак. Стаљин није био евроазијац у идеолошком, али јесте у геополитичком смислу – уз Александра Македонског и Џингис Кана спада у три најзначајнија (фактичка) евроазијца. Ако Русија више није Трећи Рим, јесте Трећа Интернационала (Коминтерна) и зато Дугин с правом приписује Стаљину импероградитељство. Најзад, Руси суверено владају Берлином (полапско-словенски Брлин), а захваљујући Стаљину ћирилица је прва стигла у космос. Или што би рекао Черчил „Он је своју земљу затекао са плуговима, а оставио је са атомском бомбом“.

Свакако да је Совјетски Савез касније исказао бројне слабости. Да није тако, не би пропао. Нисмо склони преувеличавању „теорија завере“. Завера свакако јесте постојала, како у случају рушења Царске Русије, тако и у случају СССР, но да је наишла на здрав државни организам, завереници не би имали шансе. За крај поновимо само речи Владимира Владимировича Путина – Распад СССР је највећа геополитичка катастрофа ХХ века!

Из говора председника Скупштине удружења Ивана Вукадиновића,

на трибина одржаним у Новом Саду и Београду

ОДКБ

  ОДКБ (Организација за колективну безбедност и сарадњу) је војни савез са седиштем у Москви. Формиран је у више етапа: 15. маја 1992. донет је оснивачки акт Договора о колективној безбедности. 1. новембра 1995. Договор о колективној безбедности регистрован у Секретаријату ОУН, чиме је добио међународно-правну димензију. Своју завршну форму и садашњи назив Организација за колективну безбедност и сарадњу добила је 18. септембра 2003. Организација за колективну безбедност и сарадњу је добила и статус посматрача у Генералној скупштини ОУН 2. децембра 2004.

Чланице овог савеза су: Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргистан и Таџикистан. Поред чланица савеза ту су и земље посматрачи, Србија (од 2013) и Авганистан (такође, од 2013). Потенцијални кандидати за чланице савеза са којима се воде преговори су следеће земље: Египат, Индија и Иран. У плану је и сарадња са Шангајском организацојом сарадње (ШОС) а постоји могућност и да се ове две организације споје у једну.

Циљеви ОДКБ су: одржавања мира, међународне и регионалне безбедности и стабилности, ЗАШТИТА НА КОЛЕКТИВНОЈ ОСНОВИ НЕЗАВИСНОСТИ, ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ЦЕЛОВИТОСТИ И СУВЕРЕНИТЕТА ЗЕМАЉА-ЧЛАНИЦА. За разлику од НАТО-а овде ниједна земља, дакле, није подређена савезу нити служи остварењу његових циљева, већ сасвим супротно, савез служи војним и политичким интересима земаља-чланица.
 

Поред тога, озбиљно се ради на развијању вишестране политичке сарадње и сарадње у војној области, а земље-чланице зеједнички делују и против међинародног тероризма, екстремизма и трговине наркотицима. И у овом смислу ОДКБ се разликује од НАТО-а који војну сарадњу поставља као услов политичке сарадње (у нашем случају, Србија је уцењена да приступи НАТО-у уколико жели у ЕУ, што значи да треба да се понаша у складу са циљевима НАТО-а, одрекне се дела своје територије, шаље своје војнике у ратове за САД, нпр. на Балтик, у Украјину и сл.). НАТО савез такође толерише терористике организације (нпр. ОВК), не ради довољно на њиховом неутралисању (нпр. Боко Харам, ИСИЛ), подржава екстремиста (нпр. нацисте у Украјини) итд. О односу НАТО-а према тржишту наркотика не вреди ни рошити речи: након доласка НАТО трупа у Авганистан, производња наркотика порасла је за 40 пута!

Генерални секретар ОДКБ-а је руски генерал Николај Бордјужа, док друге важне функције и дужности имају министри груписани у Савете (Савети који чине министри иностраних дела чланица ОДКБ, Савети министра одбране) чланови секретаријата (Комитет секретаријата савета безбедности), војни експерти, стручњаци за унутрашњу и спољну политику, научни саветници (Стални савет при ОДКБ, који има свој Секретаријат који, опет,  има своје ниже структуре попут Обавештајне структуре, Научно-експертског савета и Међународног антитерористичког медиафорума). Најважнија тела ОДКБ-а су: Савет колективне безбедности, Асемблеја ОДКБ и Комисија по војно економској сарадњи МКВС.

 

Области сарадње земаља чланица ОДКБ-а су следеће: заједничке војне припреме и маневри, по потреби и стављање у виши ниво бојеве готовости; постизање кооперације и сарадње у изградњи војне инфраструктуре, ваздушног и воденог простора; сагласност у стратешким и оперативним подухватима, оперативним обухватањем одбране територија земаља-чланица ОДКБ; саглашавање састава оружане силе држава-чланица, престројавање војске у региону и целине заједничке одбране; саглашавање стварања обједињеног система заједничке одбране у региону; јачање оперативне и бојеве спремности оружане силе и других војних средстава земаља-чланица ОДКБ; израда заједничких норми држава и коришћења материјалних средстава у интересу ОДКБ;

Колективна безбедност Европе и Азије најважнији је циљ сарадње земаља које припадају Организацији договора за колективну безбедност. Ово је уједно и основна разлика између ОДКБ-а и НАТО-а чији је главни циљ да донесе рат а не мир, све у складу са својом идејом ширења на Исток.

Историја евроазијског обједињавања (I)

 

 

  Као прва евроазијска држава (ако не рачунамо освајаче који више припадају миту него историји) може се узети Персија у време владара Дарија и Ксеркса. Међутим, нећемо кренути од Персије зато што ћемо овде прихватити збрку коју су у историји и географији начинили Грци користећи своје појмове. Видећемо како ова збрка може дати креативан исход...

Александар Македонски је несумњиво евроазијски освајач. После сређивања ситуације у Европи (тј. на Балкану) он туче и осваја Персијско царство. У својим освајањима поново улази у „Европу“, према грчким историчарима – са друге стране. Реч је о томе да је он прешао Сир Дарју (антички Јаксартес), којег су Грци назвали још и „азијски Танаис“, а такође и „азијски Кавказ“, односно Памир. Према њиховом поимању, са друге стране је била Европа. Међутим, онај „европски“ Танаис је заправо Дон, а иза њега су Грци сматрали да је Азија. Тако би се иста земља (између „азијског“ и „европског“ Танаиса) могла сматрати истовремено Европом и Азијом, што одговара ономе што смо већ назвали „пресек“.

 Од већег значаја од самих Александрових освајања је чињеница синтезе грчке и источњачке културе у једну – што ће остати кроз цело раздобље хеленизма. Овакво обједињавање је оно што ћемо назвати обједињавањем евроазијског простора кроз rimland, дакле рубну област, а не из средишта. Али кога је Александар срео кад је прешао „азијски Танаис“?

Скити су први познатији становници широких евроазијских степа (пре њих се помињу Кимерци на знатно ужем простору). Они Александру поручују „Наша држава се граничи са обе твоје државе – са европском и азијском. Размисли добро да ли ћеш нас имати за непријатеље“. Дакле, ово је несумњиво народ који суверено влада оним што ће се много касније назвати heartland, не марећи нимало на арбитрарне поделе на Европу и Азију.

 Георгиј Владимирович Вернардски (иначе син Владмира Ивановича Вернардског, чувеног руског геолога и творца идеје ноосфере) био је историчар близак ставовима евроазијаца. Његова прва књига историјске енциклопедије Русије (планирано десет томова) не бави се историјским Русима него народима који су настањивали степу пре појаве Кијевске Русије (турански, ирански и угро-фински народи – Скити, Хуни, Авари, Готи, Половци, Бугари, Хазари, Мађари...). Код нас је објављена Кијевска Русија (други том), а ми ћемо уложити напоре да се објави и овај први том. Треба уочити да и поред своје оригиналности и научних доприноса у низу друштвених наука, први Евроазијци прихватају нека полазишта бечко-берлинске историјске школе, па говоре о томе да карактер руског народа није сасвим словенски, узимајући као „несловенски“ елемент Ските. Међутим, име Словена не помиње се пре 6. века, а пре њих су на истим просторима живели неки људи – Скити и Сармати, стога је стриктно раздвајање под знаком питања. Узгред, имена Серби и Сирби јављају се код грчких и римских хроничара много пре помена Словена, и везују се управо за сарматска племена Алана.

Хазарија је велика евроазијска држава настала између Црног и Каспијског мора. Кијев је био њен вазал, док је на северу прва руска држава Каганат Рус (у њеном саставу је Новгород) несумњиво под великим утицајем Хазара. У раној евроазијској литератури Хазари се цене као евроазијски народ  док о државности Кијевске Русије не постоји тако високо мишљење – њу као ни „удеоне кнежевине“ не сматрају евроазијским државама; мада се Кијевска Рус уважава због верског и културног значаја – прихватања хришћанства. Хазарија је била савезник Византије (све до заједничког удара Руса и Византије на Хазаре) и сила која је спречила Арапе да овладају степама. Овде Хазарију не помињемо само због историјског значаја, него и због бројних теорија завере о „Хазарима“ као неким „владарима из сенке“ у данашњем свету. Сматрамо да неки људи свакако имају превише моћи, идеолошки смо потив система који им то омогућава, а спекулације о њиховом пореклу, те без конкретних доказа клеветање постојећих или некадашњих народа сматрамо нечим од чега има много више штете него користи.

Савезник Хазарије до 11. века је још једна евроазијска држава – Византија. Она је пример обједињавања rimland-а и могла би доста тога постићи да није практично од почетка изложена нападима са више страна, а од појаве ислама је у дефанзиви на тлу Азије. Значајна је не само због својих територијалних поседа и амбиција на простору Евроазије, него и због хеленистичког наслеђа које је (видели смо) синтеза Европе и Азије. После трагедије код Маницкерта 1071, јавља се у азијским пространствима само уз помоћ крсташа, који је освајају 1204. користећи унутрашње слабости. Византија је значајна због доследне примене империјалног принципа – као Други Рим, а њен цар ће и пред сам крај у 15. веку бити у стању да доследним схватањем свог ауторитета задиви своје европске саговорнике. Тада је на Западу већ пропао покушај да се такав ауторитет успостави око Светог Римског Царства, папство је однело превагу. (Империјална идеја није тема ове трибине, али мора бити поменута у контексту евроазијске државности)

Међутим, најимпресивнији покушај евроазијског уједињавања, спроведен суштински у само једној генерацији, дошао је из удаљених пространстава Монголије. Не само да су освојили највећу светску империју икада, дуго не знајући за пораз, него су Монголи које је повео Џингис Кан створили стогодишњи „Монголски мир“ током којег је, како се говорило, путник могао слободно да ходи степом држећи ћуп злата на глави, а без страха да ће бити опљачкан. Наравно да је дошло до оживљавања Пута Свиле, па је Марко Поло 1271. кренуо на своју турнеју, да би у књизи Милион рекао како је Кини под монголском управом „био у будућности“. Он је кренуо преко Предње Азије, док је било папиних изасланика који су на двор у Каракоруму кретали преко јужне Русије и Централне Азије, дакле баш кроз област степа евроазијског heartland-а. Ова област касније тоне у анархију распадом Златне Хорде и Тамерлановим освајањима. Тада Османлије монополишу трговину преко Предње Азије, па се из Западне Европе (прво Иберијско полуострво) открива нови поморски пут до Далеког Истока, и ово је практично почетак модерне таласократије. Иако је централизована Царска Русија успоставила контролу над тим областима (heartland), трговина није могла да конкурише поморској технолошки све до пробијања железнице (Транссибирска 1907.) а практично све до актуелног обнављања „Пута Свиле“. Уочимо да управо железничко повезивање широких области Евроазије утиче да се код атлантиста све озбиљније разматрају геополитичке чињенице, па и да се конкретно ради на спречавању таквог повезивања (Први светски рат, револуција у Русији и сва каснија трвења...)

Евроазијци су другачије од осталих руских мислилаца посматрали време татарског јарма. По њима је управо тај период помогао Русима да успоставе инстинкте овладавања пространствима Евроазије, те је монголско државотворно наслеђе уз културне утицаје Византије основа руске државности и културе. Евроазијци су сматрали како су они руски кнежеви који су прихватили да буду литвански вазали и супротставе се Татарима пропали, док су управо монголски (татарски) вазали очували руски идентитет. У том смислу татарска победа над Литванцима код Ворскле (близу Полтаве у данашњој Украјини) узима се као добар догађај, иако су се ту и западни Руси борили против Татара.