Британски референдум и Србија

Евроазијски пут је примио к знању изјаву премијера Вучића да ће морати да га смене, ако желе референдум о будућности Србије. У принципу, премијер је у праву - потребно је сменити га, па онда да власт која реално сагледава националне интересе распише референдум о будућности Србије, односно да ли народ види такву будућност у Европској унији.

С тим у вези, указујемо на то да је овај британски референдум расписан у земљи која, ма шта о њој иначе мислили, држи до демократских процедура. Референдумско питање је било јасно и недвосмислено. Иако је референдум формално био саветодаван, нико није ни помислио да његове резултате не претвори у политичку реалност.

Овакав пример је у европским размерама изузетак, а не правило. Недавно су Холанђани на референдуму одбили ССП са Украјином, али званична Холандија није ставила вето. Данска је својевремено да референдуму одбила Мастрихт, па је референдум поновљен. Следећи је одржан после не много година. Да ли је до сада поновљен референдум тамо где је исход био позитиван по "европске интеграције"?!

Све то нам говори да сам референдум не мора много да значи. Треба променити власт. Мада било је ситуација, као у Грчкој, где ни промена власти, ни победа на референдуму буквално ништа нису значили, већ се ишло у још гору капиталуцију. Треба имати у виду да власти у Србији нису поштовале ни Устав (прекршен Бриселским споразумом), па тешко да би поштовале неку референдумску вољу народа...

Посебно је индикативан пример Француске. Грађани су 2005. године рекли NON предлогу Европског устава. Потом је тај текст незнатно (на горе!) промењен и преименован у Лисабонски споразум, па му референдум није био потребан. Воља француског народа је игнорисана.

У међувремену су избили нереди Африканаца и Арапа у градовима Француске. Жестоком реториком и ефикасном (али не претерано) реакцијом, министар полиције Саркози стекао је симпатије гласача "деснице". За њега су гласали они који би иначе гласали за Национални фронт, а он је прихватио Лисабонски споразум и чак вратио Француску у НАТО структуре из којих ју је извукао Де Гол. Гласовима "деснице" тако је изабран политичар који ће спроводити супротну политику. Мада, да није било тих нереда, вероватно би био сценарио удруживања против тако грозног екстрема као што је Марин Лепен, као што је било недавно на локалним изборима.

С тим у вези, а што се тиче избора у Србији на које нећемо дуго чекати, треба имати у виду две ствари. Прво, ако на неку акцију актуелне власти неко и гледа са симпатијама, не треба се заваравати око њених циљева, које уосталом и не крије. Глас не треба давати онима који су за улазак у ЕУ (а прикривено и у НАТО). 

Друго, пракса да се на некога упире прстом и да му се лепе етикете типа "десничар", "екстреман" или "фашиста" би требало у данашњем свету да буде смешна. Међутим, жалосно је што она и даље у делу јавности има прођу. Треба радити на томе да другачији дискурс од евроатланског буде декриминализован, а овакво брукање, или како наш непријатељ каже naming and shaming, да буде само нешто смешно и брука за оне који се таквим методама служе.

То не значи да треба прихватати свакога ко извикује заводљиве пароле и на речима је радикалан. Уосталом, пример Грчке нам говори да то није никаква гаранција. Или како је записано - по делима ћете их познавати!

То све не значи да опозиција не треба да тражи референдум. Пошто власт нема намеру да га да - можемо је оптужити за кукавичлук. Такође остаје слобода збора и договора, право на протесте, импресионирали они неког или не. Међутим, оно на чему највише треба радити су будући избори. 

 

Боље Евроазија него Евровизија

Удружење грађана Евроазијски пут спровело је протесну акцију испред јавног сервиса РТС под мотом „Боље Евроазија него Евровизија“ 29. маја у 18 часова. РТС-у је представљен захтев за потпуним бојкотом такмичења за Песму Евровизије – што укључује слање такмичара, пренос и гласање из Србије. 

Акција је организована у облику перформанса, при чему је позната Кончита духовито представљена као гост из „Источног Рајха“. О песми актуелне евровизијске победнице Џамале све је рекао плакат на којем је испод њене слике представљена слика кримских Татара у униформи SS-a. Сликама су представљени и учесници који представљају политички коректни тренд Евросонга последњих година, и уосталом оно што је културни естаблишмент у већини чланица ЕУ – гејеви и трансвестити.

  Председник Скупштине удружења, Иван Вукадиновић, рекао је како се на идеју за овакав протест дошао гледајући реакције родољубивог дела јавности на победу украјинске представнице Џамале. И поред силног згражавања нико није поставио најлогичније питање – зашто наша земља уопште учествује; и битно потпитање – шта ја могу да учиним да не буде тако. Грађани би требало да подрже овакве акције јер сва та брука са учествовањем наше земље се плаћа из њихових џепова. Евроазијски пут је организовао овакву акцију из два разлога – јер су традиционалисти, а ма како дефинисали Евроазију у њеној култури Џамала и Кончита немају шта да траже; и зато што су удружење које има шта рећи народу, а тзв. јавни сервис доследно игнорише постојање другачијег мишљења. Због тога пред зграду РТС-а долазе учесници разних протеста као што је онај против потапања Ваљевске Грачанице и против примене капитулантског споразума са НАТО – да би показали да уопште постоје!

Акција ће бити настављена кроз петицију и следеће перформансе до пролећа следеће године када би по редовном распореду РТС требало да (иначе сасвим нетранспарентно) одреди „нашег“ представника. Дотле ће бити извршен притисак да се од тога одустане. 

 

Бојкот Евросонга

Евроазијски пут позива РТС као "јавни сервис" на бојкот Евросонга, од следеће године, и надаље. Бојкот би укључио како присуствовање нашег представника на "Песми Евровизије" (Евросонг), тако и организовање гласања из Србије и директног преноса овог догађаја на тзв. јавном сервису (који иначе не ради у јавном, тј. националном интересу). Вести о Евросонгу би требало да буду штуре, а песме да се на "јавном сервису" не емитују. 

Разлози за бојкот се не морају посебно објашњавати. Сматрамо да огромна већина Срба зна да су их Руси, односно Црвена армија, ослободили 1944. и не може да гледа оно што се благо назива историјски ревизионизам, а у суштини је пронацистичка политика "Десног сектора", односно модерних бандераша, прожета исламизмом наводно умерених кримских Татара (односно неких њихових представника). Такође позивамо наводну левицу у Србији, која је до сада веома гласно осуђивала "антиантифашизам", да реагује, јер случај Џамале ту спада. 

Такође, ово није први пут да Евросонг "изненади" упливом политике и веома лошим аудио-визуелним укусом. Огромна већина Срба не види "госпођицу" Кончиту Вурст као неки свој културни модел, нити Србима (још увек) таква појава може бити прва асоцијација на Европу ("у чије име" постоји Евросонг). 

Можемо сматрати да су наши представници такође пристрасно оцењивани, као и представници Русије, од стране жирија, док народ (односно гледаоци који гласају) има о њима много боље мишљење. Сетимо се да је одлуком организатора укинуто да се само гледаоци питају, битнији су били неки други критеријуми.

Но, то сада све није много битно. Битно је да ми народ све то плаћамо, пошто финансирамо тзв. јавни сервис да шаље тамо "новинарке" којима је боравак на Евросонгу једино занимање, да би Сања ВУЧИЋ (занимљиво!) била можда пратећи вокал Џастину, и слично... Као што сви плаћамо и емисије типа "А сада Рада" и стално исти програм у примарном термину, због чега РТС шаљиво зову Репризирамо Три Серије.

Бојкот Евросонга би требало да буде општенационални, али држава не може да забрани приватим емитерима да емитују песме или извештавају. Оно што држава може и треба да уради је да уведе строжије критеријуме за доделу "националних фреквенција", као и да законски регулише кабловске и интернет емитере. Уместо фамозне агенције РЕМ, то би требало да ради надлежно министарство, односно неко ко народу одговара на изборима. Строжи критеријуми би обухватили тзв. ријалити програме, као емитовање свакаквог музичког шунда који трује нацију. 

Сетимо се да је Платон рекао - каква музика, таква и држава.

Избори 2016

  Избори су завршени (осим у пар општина у којима мора да се "утврди градиво") па да направимо малу рекапитулацију овогодишње кампање. Наравно, из угла нас евроазијаца.

Дакле, од свих странака, једино су СРС чули за Евроазијски савез и ОДКБ:) чак се и залажу за улазак у ове две организације. Двери/ДСС имају најздравији однос према свему што оличава Нови светски поредак; према ММФ-у, интернационалним корпорацијама, ГМО-у, вакцинама са неиспитаним дејством итд. Радуловић највише критикује садашњу власт и има одличан економски програм. Нажалост, најтолерантнији је према Западу.
 

Шта можемо да закључимо из кампање ових странака, споменутих само зато што једине имају некакав конкретан програм? Закључујемо да је потребно едуковати политичаре, а не само грађане, о томе шта представљају ЕАЕС и ОДКБ, и шта све Србија може да добије уколико сарађује се ове две организације... Или (још боље) уколико приступи истим. Једино тако ће се понудити алтернатива ЕУ, НАТО-у, али и ММФ-у, либерално-капиталистичком систему, па и понудити једно од решења за излазак Србије из економске кризе.

  "Евроазијски пут" стоји на располагању свакој патриотској странци, покрету или организацији која је заинтересована за овакву едукацију, и предлаже заједничко организовање трибина, семинара и дебата на тему ЕАЕС-а и ОДКБ-а. 

 *Овде нисмо споменули СНП "Наши" будући да се нису кандидовали на овим изборима, не желећи да, како они кажу, учествују у расипању патриотских гласова. По нама, они се најискреније залажу за евроазијске интеграције и приступање Србије ОДКБ-у, што се може видети и из њиховог програма (веза). Такође, они су написали први политички програм евроазијских интеграција Србије, још 2010. године. Сарађивали су и са групом из ког је настала организација "Евроазијски пут", српским огранком  Евроазијског савеза омладине.

Словенско наслеђе, садашњост, будућност...

 

 

  28. јануара у Установи културе „Палилула“  одржана је трибина под називом „Словенска култура кроз историју“.  На трибини је било речи о старости и основним одликама наше културе, као и начинима да се та култура очува у времену глобализације.  Следи кратак преглед излагања учесника...

Трибину је отворио Далибор Дрекић, оснивач удружења „Расен“, уједно и организатор догађаја.  Након тога, реч је имала Весна Пешић (издавачка кућа „Пешић и синови“) која се бавила најстаријом цивилизацијом Европе- винчанском.  Данашњи Словени повезани су са некадашњим Винчанима крвним везама, или, говорећи језиком модерне науке, генетиком. Да су Винчани заиста имали исти ген као и данањи Словени показао је Анатолиј Кљосов, на чије се резултате истраживања осврнула и Весна Какашевски. Весна Пешић говорила је и о покушају да се наша култура омаловажи и лажно представи, против чега се треба борити пружањем правих информација. Осим што  издаје књиге везане за живот и духовност Старих Словена, њена издавачка кућа издаје и преводе значајних дела индо-европске културне баштине, коју су стварали и словенски народи. У оквиру издавачке делатности ове куће покренута је, иначе, библиотека која се бави инфо-ратом, а коју ће „Евроазијски пут“ ускоро представити...

 

Следећи гост је био Небојша Јеремић, председник родноверног удружења „Старославци“. Његово излагање тицало се вере наших предака и богова које су поштовали. Споменуо је реконструкције обичаја који су некад вршени, а које „Старославци“ данас обнављају. Ово је један од начина да се сачува наша, словенска култура и нематеријално наслеђе наших предака. Далибор Дрекић наставио је где је стао Јеремић и бавио се словенском културом након прихватања хришћанства. У центру његовог излагања био је свети Сава који је изузетно важан за српску духовност. Осим што је говорио о животу и делима Растка Немањића, Дрекић је навео и функције које је св. Сава наследио од словенског бога и родоначелника Срба, Дажбога.

 

 

Иван Вукадиновић, председник скупштине „Евроазијског пута“, причао је о духовним аспектима словенске културе, гледано из угла евроазијског светоназора. Духовност нуди одговоре на "вечна питања": ко смо, одакле смо, куда идемо. У складу са традиционалистичком мишљу, први облик религије представљали су обреди које су изводили главари племена, који су били виђени као мост између овог и вишег света. Није било речи о посебним одликама словенског идентитета, али је указано да Дугинов став како је идентитет датост, те је на тај начин обавезан за онога ко не жели да буде тиква без корена. Словенска духовност (прехришћанска и хришћанска) описана је као духовност северног умереног појаса, са митологијом лепшом него што је имају суседи. Описан је поглед на духовност првих евроазијаца, пре свега њихов однос према православљу. Било је речи и о Шпенглеровом виђењу словенске (руске) културе и саборности као првом и непосредном облику демократије код наших старих, и околних народа.

 

 

Трибину је затворила Весна Какашевски, такође из „Евроазијског пута“. Она је скренула пажњу на то да је словенска култура, као и свака друга култура, угрожена у времену глобализације, која тежи да све културе стави у један калуп. Ту „квази-културу“ која је још увек у повоју, она је упоредила са Франкештајном, створењем састављеним из више различитих делова, које нема своје порекло ни своју животну силу. Да би се наша култура одржала, морамо користити нове медије али и средства модерне уметности, сматра Какашевски. Једно од тих средстава представила је и на овој трибини- родноверни часопис „Славу“  чији је уредник.

 

 

„Евроазијски пут“ се захваљује организаторима, установи културе „Палилула“, учесницима и гостима трибине. Наше драге саборце, Весну Пешић, Небојшу Јеремића и Далибора Дрекића позивамо и на даљу сарадњу, у циљу очувања наше богате, али недовољно познате и признате културе. Слава словенском роду! Част и Традиција!

Отворена поглавља - ето нама радости

Ових дана сведоци смо "еуфорије" која долази из чиновничких и парадржавних кругова (то су они различити "центри" за ово или оно) поводом тога што су најзад отворена нека поглавља у "претприступним преговорима" за пријем у ЕУ. О рогобатности овог израза говори нам и то што нам се приликом куцања у интернет претраживачу нуди прво језичка дилема да ли се каже претприступни или предприступни (да ли је вибер или вајбер).

Као "велики успех" наше власти, која сама за своју политику каже да је "мудра" (јадан је онај ко сам себе хвали), видимо како се наша сарадња са одметнутим делом наше земље, који себе зове "Kosova", неће проверавати тромесечно него шестомесечно, и неће се полагати рачуни МУП-у "Kosova"-е, него Еулексу. При томе је сасвим умесно питати шта ће се догодити ако Еулекс реши да своја овлашћена пренесе "новој држави", како је то већ радио Умник. Шта ће остати од ове "велике победе". Или је можда за статус исте боље питати "Уставни суд Косова"!?

Но, не би било згорег подсетити се како је до сада ишао тај процес "преговора", пре него су отворена два од 35 поглавља, како бисмо онда извукли закључак колико нам то стотина година недостаје до пријема у јевропејски рај. Као извор користићемо најзваничнији могући: Википедију.

Приступање Србије Европској унији је процес у којем Република Србија настоји да приступи Европској унији, као пуноправна чланица. Србија је званично поднела захтев за чланство у Европској унији 22. децембра 2009. године. Упркос препрекама у области политике, дана 7. децембра 2009. године Европска унија је деблокирала трговинске споразуме са Србијом, а 19. децембра исте године шенгенске земље одобриле су визну либерализацију за грађане Србије. Влада Србије је поставила за циљ приступање ЕУ у 2014. години, према плану Агенда 2014, тадашњег грчког премијера Јоргоса Папандреуа. Потпредседник Европске комисије Жак Баро подржавао је ову иницијативу, очекујући улазак Србије у ЕУ у наредних 5 до 7 година након подношења формалног захтева за приступање. Након засталих преговора са Србијом, Европска унија у октобру 2010. године кренула је у преговоре о придруживању. Дана 7. новембра 2007. године, парафиран је Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије, односно, две стране су се сложиле о коначној верзији текста која би требало да се подвргне малим изменама или да остане непромењен, што је потез који је претходио формалном потписивању. Споразум су парафирали потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић и комесар за проширење ЕУ Оли Рен, а церемонији је присуствовао и председник Србије Борис Тадић. То потписивање је било прекретница у преговорима за приступање Србије и спроведено је пошто је је главна тужитељка за ратне злочине Карле дел Понте известила ЕУ да Србија правилно поштује одлуке суда, али додала је да Ратко Младић мора бити у Хагу пре него што споразум буде званично потписан. Младић је потом ухапшен 26. маја 2011. године, и потом изручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију на суђење. Дана 20. јула 2011. године ухапшен је Горан Хаџић, последњи хашки бегунац. Свих 27 министара иностраних послова ЕУ дана 28. фебруара 2012. године гласало је за предлог статуса, а резултат је био 26 гласова за и 1 глас против. Румунија је гласала против, јер је желела да се закључи положај влашке мањине. Када је уклоњена и последња препрека на путу ка одобравању кандидатуре, пошто је Румунија била задовољна јер је са Србијом усагласила записник о мањинама, Србија је добила статус кандидата 1. марта.

 

Не замерамо ако је читалац само прелетео преко овог досадног пасуса, па ћемо подсетити само на временски оквир. Године у којима су давана европска обећања или чињени "кораци" су 2007, 2009, 2010, 2014. - да би нам крајем 2015. коначно решили отварање једног или два поглавља. Године у којима смо условљавани, што се тиче одрицања од националног суверенитета у области судске власти и елементарног осећаја за правду су 2011. и 2012. При чему се 2012. година помиње и као година у којој је једна не много битна чланица ЕУ поставила услов што се тиче права "њене" националне мањине, дакле опет суверенитета Републике Србије, и од тог услова није одустала док није била задовољна.

Треба имати у виду да је Википедија веома конзервативан медиј, што ће рећи да ће објавити само оно што је званично, па тако не можемо очекивати да ту будемо информисани о закулисним или чак директним притисцима на Србију, од којих они најопаснији и не долазе од ЕУ-бирократије, већ од утицајних земаља као што је Немачка. Свеједно, ни то није оправдање да се у уводном пасусу Косово и не помиње, док се у целом тексту помиње само два пута, и то веома неодређено.

У оваквим текстовима не можемо видети "европске наде" које се код нас шире практично од промене власти пучем 2000-те, при чему су као године унилажења Србије у ЕУ помињане 2004, 2007, 2012. и 2014. Некако је било очекивано да се "хоризонт очекивања" поставља за четири године од двања таквих оптимистичких изјава, таман за мандата избора проевропске владе, за коју управо треба гласати. И све то да би петнаест година касније била отворена два (од 35 поглавља). Лако је извести рачуницу - ако је за отварање 1/18 од свих поглавља потребно 15 година, онда је за цео процес неопходно да прође 270 година - и то ако не рачунамо затварање тих поглавља, јер оно што се отвори ваља и затворити, вазда је било тако...

Такође у оваквим текстовима (као што је овај из Википедије) не можемо видети не само условљавања која долазе од земаља као што је Немачка, него и "изнутра" од домаћих европејаца с дна каце. Њихове реченице је лако препознати по томе што почињу са "Ако желимо у ЕУ..." а завршавају се са условима које нису испуниле ни неке земље чланице ЕУ, чак и оне не тако давно примљене. Подсетимо да у неким земљама чланицама ЕУ геј парада није одржана, док је Кипар примљен са стањем замрзунтог конфликта (што ниједној власти у Србији није дозвољено ни да помене као најрационалнију опцију тренутног односа према Косову и Метохији).

Објаснимо још зашто смо реч еуфорија ставили под наводнике. Међу обичним народом у Србији све те "европске интеграције", "претприступни преговори" и "отварање поглавља" више не заслужују ни подсмех, а требало би да заслуже и подсмех и много горе од тога. Није више проблем некакав еуроентузијазам било кога изван власти, него је проблем апатија народа према било ком решењу изван ЕУ, рецимо према Евроазијској унији. Сасвим је могуће да је "пројектовано" тако да буде "у овој фази", да правим центрима одлучивања некаква про-ЕУ-НАТО еуфорија није ни потребна, доста је да народ не таласа, или ако таласа да то буде потпуно неефикасно, да се не одрази на изборне резултате или недајбоже промену геополитичког усмерења Србије.

Одсуство праве еуфорије видимо и у вишим ешалонима власти, као да су и они свесни да је народ сит "европске шаргарепе". Они, јадни, и не стижу да се поштено обрадују, пошто су заузети спиновањима јавног мњења, скретањем пажње са стварних резултата ове власти и дизањима тензије око тема које стварно не желимо коментарисати, јер коментар не заслужују.

Слика је са блога Гето Србија.

 





Нови примери националног мазохизма

Евроазијски пут указује на нове примере националног мазохизма, које можемо видети ових дана. Један од примера свакако се односи на однос власти према Косову и Метохији. Док је власт почела да громогласно слави (мада је на самом врху речено да се не слави - ?!) одбијање пријема самопроглашене "Kosova" у Унеско, овај у међународном и правном поретку Србије непостојећи ентитет "добија" фамозни ССП. Подсећамо да је "добијање" истог споразума у Србији громогласно прослављано, па има ли онда припадник одметнуте шиптарске елите такође сада право на славље!?  Припадници те елите имају развијени смисао за геополитичку реалност, па пошто је "прескочена степеница на европском путу", а знају да нове степенике неће скоро прећи, они одмах поништавају и онај смоквин лист који је властима у Србији омогућио да се покрију - договорено формирање Заједнице српских општина на КиМ. Прети се чак хапшењем Србима који се понашају "неуставно" ("устав" је њихов, самопроглашени). На све то ЕУ реагује млако, а да се не лажемо тако реагује и наша власт. Исправне примедбе на двоструке стандарде ЕУ ништа не значе, јер власт и даље говори како за нас та бирократска заједница нема алтернативу. Режим у Србији можда и не мора да се брине, јер добио је нови смоквин лист - "Kosova" још две године неће бити у Унеско.

Било би претерано рећи како је пораз "Kosova" само fals flag операција, како је небитан. Овим је свакако ударен шамар сецесионистима, односно видели су да у данашњем свету (јер срећом се не пита само режим у Србији) не иде све тако лако. Но, нема никаквог смисла правити се  да је све тиме завршено, јер пред нама су још многе битке. При чему не можемо знати на какве је све уступке актуелна власт над Србима спремна. Приметимо да су западни медији неулазак "Kosova" у Унеско коментарисали као победу Русије, и да је можда само то разлог за театралну скромност домаћег шефа параде - за његово "одбијање да слави".

 

 

Други пример на који указујемо је театар апсурда око режираног исказивања саосећања са жртвама терористичког напада у Паризу, и само над жртвама тог напада, иако је више људи страдало од руке терориста на Блиском истоку, ако не само тог петка 13. новембра, онда сигурно у току протекле недеље. При томе Евроазијски пут не жели да коментарише како се појединци односе према овој, или било којој другој, трагедији - јер на то појединац има неотуђиво право. Такође, не позивамо на било какво "али" у осуди тероризма у обраћању државних органа или изјавама људи који су на власти у Србији. Ако некакво "али" постоји у изјавама људи који су, као родољубиво опредељени Срби, далеко од било какве власти, ми то не желимо коментарисати, јер рекосмо да је неотуђиво право појединца да жали или не жали.

Како је онда власт требало да се постави? То нам је најбоље показао председник Сирије Башар ал Асад, који је изражавајући саучешће истакао да је Сирија жртва тероризма већ годинама. Како је Србија такође била жртва тероризма 1998. и 1999, а и касније на привремено окупираним територијама где су одговорност преузеле западне државе (укључујући и Француску), како је тај тероризма барем делимично инспирисан исламизмом, како и даље вахабије прете Републици Српској и Србији у Рашкој области, а посебно зато што је и Француска ефективно НАТО агресијом подржала тај тероризам - Србија је имала свако право да укаже како је и сама жртва. При томе није било потребно експлицитно истицати француску одговорност, само рећи да је тероризам и нама претио, да нам и даље прети, иако то западни политичари и медији не виде тако. Нико не треба да се згражава над оваквим "опортунизмом", јер он је у међународним односима константа. А не можемо га замерити ни Башару ал Асаду.

За крај, не можемо а да не приметимо како са становишта рационално схваћеног националног интереса оваква мазохистичка политика која се у Србији води - не пије воду! Подсетимо да ирационално понашање никако не може бити европска вредност, па ни у складу са филозофијом Макса Вебера која је омиљено штиво у рукама људи домаћег режима. Управо је Европа колевка савремене националне државе, па што би национални интерес био анатемисан у име исте?!? При свему томе, не желимо улазити у то да ли су појединци на власти рационално или ирационално схватили своје личне интересе - било да је реч о томе како мисле да ће дуже остати на власти ако се некоме додворе, да имају комплексе због својих ранији дела, како их је страх за власт ако воде другачију политику, или можда да нису нечим уцењени. То ће нам, можда, рећи историја, а сада је битно престати са ирационално мазохистичком политиком која се води у Србији.