Evroazijski put

Evroazijski put

недеља, 26. април 2015.

Осуђујемо субвенције страном капиталу

Евроазијски пут осуђује наставак погубне политике субвенционисања крупног страног капитала, коју је установио бивши министар финансија и дугогодишња "сива еминенција" где год има токова новца, Млађан Динкић. Оваква политика суштински је  наставак онога што је раније досманлијска власт почела својом бећарском приватизацијом, односно распродајом имовине коју су стицале генерације грађана Србије. Пошто су фискализацијом привреде намакнута од грађана значајна средства, буџет је допуњен приватизацијом Мобтела и почела је спирала задуживања, створена су значајна средства да се под фирмом борбе против незапослености (о чијем успеху говори 30% незапослених Срба) страном капиталу директно убрзгавају финансијске инјекције. А тај страни капитал има као превасходни циљ стварање и извлачење профита на територији Србије, што по себи није спорно, но није идентично интересима грађана који су носиоци суверенитета и у чије има су све досадашње власти давале паре странцима.
Искрени класични либерал Саша Радуловић покушао је да са места министра привреде примени ону старинску изреку да нема бесплатног ручка, али није могао бити у томе успешан. С обзиром на стална разрачуњавања са представницима претходног режима није чудно што је покренут кривични поступак против раније директорке Јасне Матић и њених наследника Весне Перић и Божидара Лаганина, као и бившег заменика директора Бојана Јанковића.
За директора Агенције тада је постављен потпуно неискусни Никола Јанковић. С обзиром да и он, исто као и актуелни председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж, потиче из франкфуртских „Вести“, дневних новина које на српском језику излазе у Западној Европи, поставља се питање да ли српском привредом управља балканска грађевинска мафија, која је финансирала поменути лист, или немачка обавештајна служба БНД.
Међутим, недавно је у потпуној тишини и далеко од очију јавности Влада изгласала нову Уредбу о подстицајима за директне инвестиције која по својим пљачкашким потенцијалима превазилази чак и оно што је својевремено замислио Млађан Динкић. Укратко, страни „инвеститор“ може да бира између субвенција по новоотвореном радном месту и повраћаја уложених средстава.
За једно радно место, уместо ранијих 10.000 евра, „инвеститор“ сада може да добије највише 7.000 евра, и то за девастирана подручја, с минималним сопственим улагањима од 250.000 евра. Привредници који покрећу производњу у подручјима која се сматрају развијеним (рецимо у околини Београда, Новог Сада или Ниша) могу да рачунају на 3.000 евра по запосленом. Друга опција је финансијска помоћ државе на основу величине инвестиције. Онај ко покреће производњу вредну 50 милиона евра од државе може да добије 25 милиона (половину инвестиције!?), а ако запосли више од 200 радника, та средства се увећавају за још 10 одсто двогодишњих трошкова за бруто плате. Онај ко запосли више од 500 радника, добиће додатни подстицај од 15 одсто, а за више од 1.000 радника 20 одсто трошкова за плате.
О успешности "мудре политике" нашег руководства говори то што се прва субвенција по новом моделу даје инвестицији од које ће привреда Србије имати користи колико и од "Београда на Води". Прва субвенција по обновљеном Динкићевом моделу иде америчкој компанији НЦР (National Cash Registers) и то четири милиона евра за 800 нових радних места, односно по 5.000 евра за једног новог радника. НЦР од 2012. послује у Београду и у престоници ће остати центар њених пословних активности у Србији, што значи да, по потреби, субвенције могу да буду и веће од оних прописаних Уредбом.
Отварању представништва НЦР-а 2012. године присуствовао је тадашњи председник Србије Борис Тадић и тадашња амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Србији Мери Ворлик. Потпредседник корпорације НЦР Џеф Мекроски објаснио је да је Србија изабрана за центар будућег пословања НЦР због „високо образоване радне снаге, која говори стране језике, одличне инфраструктуре и помоћи Владе Србије“. Слично је поновио и потпредседник компаније Дорсман 2014. године, а скоро истоветну реченицу је крајем марта ове године, приликом доделе најновијих субвенција, изговорио и актуелни амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби.
НЦР се у Србији не бави никаквом производњом, најмање оном намењеном извозу. Овде постоји обичан call-центар (народски хот-лајн) за подршку клијентима у иностранству. Због чега је развој хот-лајна толико значајан за министра Жељка Сертића и целу Владу Србије да у то инвестирају четири милиона евра народних пара и то за додатне субвенције? Колико је Србија значајна за НЦР говори и податак да ова компанија, иако већ три године присутна у Србији, није уопште регистрована под својим именом у Агенцији за привредне регистре, а да је уговор са Сертићем потписао Рик Макуарк, нижерангирани заступник компаније.
Према речима Макуарка, НЦР је у Србију уложио 6,4 милиона евра (плус 2,6 милиона добијених од Динкића) и отворио до сада укупно 621 радно место. Сертић, са своје стране, тврди како ће са 800 нових радника НЦР у Србији запошљавати 1.600 људи, што само за себе довољно говори о познавању математике од стране актуелног министра привреде. Осим тога, Сертић уз све то покушава да нас убеди како ће НЦР за отварање 800 нових радних места уложити 43 милиона евра, иако је Макуарк на истој конференцији за штампу тврдио како је НЦР за 600 радних места претходно платио, са све субвенцијама, девет милиона евра. Ако већ желе да нас лажу, нека се макар усагласе пре конференције за штампу.
Оно што је потребно страним компанијама да би успешно (наравно, за себе!) функционисале су лабаво законодавство, мутни и нетранспарентни "дилови" са државом, огромне субвенције и законска могућност да се цена рада што више снизи и радницима закину права која су већ једном сматрана цивилизацијским стандардом. Што се овога последњег тиче, Србија је то омогућила Законом о раду, коме је у великој мери кумовао онај поменути либерал Радуловић - властима је био добар за обављање тог прљавог посла. Дакле, НЦР је својим измештањем пословања на земље периферије драстично смањила своје трошкове производње. Уместо да има бар неке користи од опорезивања такве инвестиције (уосталом, једном сиромашне земље успеле су да се издигну) држава Србија је такву инвестицију још платила новцем свог народа! 
О махинацијама са државним новцем говоре и користи које имају домаћи тајкуни. Тако је један од највећих пореских дужника, Фармаком Мирослава Богићевића добио у претходној години 100 милина динара (преко 850 хиљаа евра), према истраживању Истиномера. Иако закон забрањује да се пореским дужницима дају паре. Комисија за контролу државне помоћи дала је ФАНТАСТИЧАН званичан одговор како не поседују "изузетно скуп софтвер који би умрежио све даваоце државне помоћи", па су ето и такве омашке могуће. Да ли тај софтвер кошта више од 850 хиљада еврада које су поклоњене пореском дужнику? Или би можда могло да се уштеди радно-интензивно: тако што би Excel који помиње Комисија у свом одговору напорно арчио велики број запослених за оне паре које су дате НЦР-у да запошљава слабо плаћену радну снагу?! И шта ће нам уопште сви ти "даваоци државне помоћи"?!
Да је сасвим другачији модел могућ, сведочи нам пример Белорусије где се државне субвенције додељују не страним компанијама, него од стране централне власти локалним самоуправама за развијање инфраструктуре. Такође, велики део белоруске привреде је у државном власништву. Не споримо да одређени, и то може бити веома динамичан, део привреде треба да буде у приватним рукама, међутим давање пара онима који их већ итекако имају (страном крупном капиталу) је супротно од онога што је национални економски интерес. Мала и средња, превасходно домаћа, приватна предузећа требало би подстаћи стимулативном пореском политиком, па и повољним кредитима које би додељивала домаћински вођена развојна банка. Но, то је за наше економске "бећаре" изгледа виша математика. Или можда и није, али они не виде где су ту (финансијски наравно) они...




1 коментар:

  1. Ако власт толико инсистира на субвеницјама страним инвенститорима, а које су донеле никакве или минималне добити Србији, нека јој и буде по вољи да настави с таквом политиком, али под једним не бих написао условом, већ више захтевом, који бих подржао а надам се да би то и сви остали подржали. Тај мали захтев је и да се српским пољопривредницима доделе субвенције по 10 000 евра по хектару обрадиве површине или грлу стоке! Српски сељак са тако издашном помоћи коју није добио још од Титовог доба и тзв. "Зеленог плана" од пре четири и више деценија, успети да у правом смислу препороди Србију и да ће бити пара и за буџетске кориснике и за додатне субвенције страним инвеститорима! То, би донекле могло да оправда овакву "неоправдану" политику владе Србије о сталним дотацијама страном капиталу.

    ОдговориИзбриши