Историја евроазијског обједињавања (I)

 

 

  Као прва евроазијска држава (ако не рачунамо освајаче који више припадају миту него историји) може се узети Персија у време владара Дарија и Ксеркса. Међутим, нећемо кренути од Персије зато што ћемо овде прихватити збрку коју су у историји и географији начинили Грци користећи своје појмове. Видећемо како ова збрка може дати креативан исход...

Александар Македонски је несумњиво евроазијски освајач. После сређивања ситуације у Европи (тј. на Балкану) он туче и осваја Персијско царство. У својим освајањима поново улази у „Европу“, према грчким историчарима – са друге стране. Реч је о томе да је он прешао Сир Дарју (антички Јаксартес), којег су Грци назвали још и „азијски Танаис“, а такође и „азијски Кавказ“, односно Памир. Према њиховом поимању, са друге стране је била Европа. Међутим, онај „европски“ Танаис је заправо Дон, а иза њега су Грци сматрали да је Азија. Тако би се иста земља (између „азијског“ и „европског“ Танаиса) могла сматрати истовремено Европом и Азијом, што одговара ономе што смо већ назвали „пресек“.

 Од већег значаја од самих Александрових освајања је чињеница синтезе грчке и источњачке културе у једну – што ће остати кроз цело раздобље хеленизма. Овакво обједињавање је оно што ћемо назвати обједињавањем евроазијског простора кроз rimland, дакле рубну област, а не из средишта. Али кога је Александар срео кад је прешао „азијски Танаис“?

Скити су први познатији становници широких евроазијских степа (пре њих се помињу Кимерци на знатно ужем простору). Они Александру поручују „Наша држава се граничи са обе твоје државе – са европском и азијском. Размисли добро да ли ћеш нас имати за непријатеље“. Дакле, ово је несумњиво народ који суверено влада оним што ће се много касније назвати heartland, не марећи нимало на арбитрарне поделе на Европу и Азију.

 Георгиј Владимирович Вернардски (иначе син Владмира Ивановича Вернардског, чувеног руског геолога и творца идеје ноосфере) био је историчар близак ставовима евроазијаца. Његова прва књига историјске енциклопедије Русије (планирано десет томова) не бави се историјским Русима него народима који су настањивали степу пре појаве Кијевске Русије (турански, ирански и угро-фински народи – Скити, Хуни, Авари, Готи, Половци, Бугари, Хазари, Мађари...). Код нас је објављена Кијевска Русија (други том), а ми ћемо уложити напоре да се објави и овај први том. Треба уочити да и поред своје оригиналности и научних доприноса у низу друштвених наука, први Евроазијци прихватају нека полазишта бечко-берлинске историјске школе, па говоре о томе да карактер руског народа није сасвим словенски, узимајући као „несловенски“ елемент Ските. Међутим, име Словена не помиње се пре 6. века, а пре њих су на истим просторима живели неки људи – Скити и Сармати, стога је стриктно раздвајање под знаком питања. Узгред, имена Серби и Сирби јављају се код грчких и римских хроничара много пре помена Словена, и везују се управо за сарматска племена Алана.

Хазарија је велика евроазијска држава настала између Црног и Каспијског мора. Кијев је био њен вазал, док је на северу прва руска држава Каганат Рус (у њеном саставу је Новгород) несумњиво под великим утицајем Хазара. У раној евроазијској литератури Хазари се цене као евроазијски народ  док о државности Кијевске Русије не постоји тако високо мишљење – њу као ни „удеоне кнежевине“ не сматрају евроазијским државама; мада се Кијевска Рус уважава због верског и културног значаја – прихватања хришћанства. Хазарија је била савезник Византије (све до заједничког удара Руса и Византије на Хазаре) и сила која је спречила Арапе да овладају степама. Овде Хазарију не помињемо само због историјског значаја, него и због бројних теорија завере о „Хазарима“ као неким „владарима из сенке“ у данашњем свету. Сматрамо да неки људи свакако имају превише моћи, идеолошки смо потив система који им то омогућава, а спекулације о њиховом пореклу, те без конкретних доказа клеветање постојећих или некадашњих народа сматрамо нечим од чега има много више штете него користи.

Савезник Хазарије до 11. века је још једна евроазијска држава – Византија. Она је пример обједињавања rimland-а и могла би доста тога постићи да није практично од почетка изложена нападима са више страна, а од појаве ислама је у дефанзиви на тлу Азије. Значајна је не само због својих територијалних поседа и амбиција на простору Евроазије, него и због хеленистичког наслеђа које је (видели смо) синтеза Европе и Азије. После трагедије код Маницкерта 1071, јавља се у азијским пространствима само уз помоћ крсташа, који је освајају 1204. користећи унутрашње слабости. Византија је значајна због доследне примене империјалног принципа – као Други Рим, а њен цар ће и пред сам крај у 15. веку бити у стању да доследним схватањем свог ауторитета задиви своје европске саговорнике. Тада је на Западу већ пропао покушај да се такав ауторитет успостави око Светог Римског Царства, папство је однело превагу. (Империјална идеја није тема ове трибине, али мора бити поменута у контексту евроазијске државности)

Међутим, најимпресивнији покушај евроазијског уједињавања, спроведен суштински у само једној генерацији, дошао је из удаљених пространстава Монголије. Не само да су освојили највећу светску империју икада, дуго не знајући за пораз, него су Монголи које је повео Џингис Кан створили стогодишњи „Монголски мир“ током којег је, како се говорило, путник могао слободно да ходи степом држећи ћуп злата на глави, а без страха да ће бити опљачкан. Наравно да је дошло до оживљавања Пута Свиле, па је Марко Поло 1271. кренуо на своју турнеју, да би у књизи Милион рекао како је Кини под монголском управом „био у будућности“. Он је кренуо преко Предње Азије, док је било папиних изасланика који су на двор у Каракоруму кретали преко јужне Русије и Централне Азије, дакле баш кроз област степа евроазијског heartland-а. Ова област касније тоне у анархију распадом Златне Хорде и Тамерлановим освајањима. Тада Османлије монополишу трговину преко Предње Азије, па се из Западне Европе (прво Иберијско полуострво) открива нови поморски пут до Далеког Истока, и ово је практично почетак модерне таласократије. Иако је централизована Царска Русија успоставила контролу над тим областима (heartland), трговина није могла да конкурише поморској технолошки све до пробијања железнице (Транссибирска 1907.) а практично све до актуелног обнављања „Пута Свиле“. Уочимо да управо железничко повезивање широких области Евроазије утиче да се код атлантиста све озбиљније разматрају геополитичке чињенице, па и да се конкретно ради на спречавању таквог повезивања (Први светски рат, револуција у Русији и сва каснија трвења...)

Евроазијци су другачије од осталих руских мислилаца посматрали време татарског јарма. По њима је управо тај период помогао Русима да успоставе инстинкте овладавања пространствима Евроазије, те је монголско државотворно наслеђе уз културне утицаје Византије основа руске државности и културе. Евроазијци су сматрали како су они руски кнежеви који су прихватили да буду литвански вазали и супротставе се Татарима пропали, док су управо монголски (татарски) вазали очували руски идентитет. У том смислу татарска победа над Литванцима код Ворскле (близу Полтаве у данашњој Украјини) узима се као добар догађај, иако су се ту и западни Руси борили против Татара.