Ограничења европске левице на примеру Грчке (први део)

Усвајањем капитулације у грчком парламенту, а уз помоћ опозиције коју је његова странка (централни комитет одбио „споразум“) два пута до ногу победила, Ципрас је ушао на велика врата у историју бешчашћа. Четврти Рајх је добио свога Квислинга!
Претходна реченица је свакако звучна, али не одговара баш историји. Видкун Квислинг је реаговао на повреду суверенитета и неутралности Норвешке, коју је починила Британија. Деловао је складу са својим декларисаним уверењима, али противно вољи изабране владе, што правно гледано јесте издаја. Међутим, Ципраса би било боље поредити са Ефијалтом. На први поглед ни ово не пије воду – грбавац фрустриран што га нису примили у фалангу и лепушкасти (до скора) увек насмејани Ципрас... Но, нису битни детаљи, него суштина. А суштину је најбоље изрекао Ксеркс у филму 300: „Сурови Леонида од вас тражи да стојите усправно, ја само желим да клекнете.“ Увек је било много теже стојати усправно, него клечати. А Ципрас је вала клекнуо на оба колена. Само, поставља се питање, ко је у данашњој Грчкој Леонида?
Грчки диктатор Метаксас се угледао на Мусолинија, али ипак је глатко одбио његов ултиматум да му уступи територије и суверенитет (земљу и воду). Грци и данас тај датум славе као Οχι дан. Чехословачка и Румунија су много лакше прихватале много горе захтеве Сила Осовине. Савремена Грчка је бледа сенка оне античке, али ипак до сада није дала много квислинга и ефијалата. Све до сада...

Нисмо љубитељи теорија завере. Заправо, реч је о томе да ли их сече Окамова оштрица. Једноставно, ако имамо два решења, тражимо једноставније, оно које тражи мање додатних претпоставки. Постоје ситуације у којима је Оштрица на страни завереничких теорија, рецимо логичније је веровати да је ЏФК убијен у завери, него тако од стране усамљеног револвераша. Међутим, узмимо теорију да је Сиризу основала ЦИА, а Ципрас је Сорошев плаћеник. Некако је Ципрас два пута преварио грчки народ, преварио је Владимира Владимировича, с којим је добар, али није неког нашег интернет-филозофа. Биће да то не иде... пре ће бити да овај наш, једноставно, лупета!

Стога ћемо објашњења тражити на другој страни. Најједноставније би било рећи да је Ципрас испао глуп, што није далеко од истине, али нам ништа не објашњава. Дакле, зашто Моралес (узет као пример пошто је жив, а Чавез више није, док Мадуро који га је наследио има проблеме) успева да се супротстави НСП-у, а Ципрас то не може? Зашто то, на неки начин успева и Виктору Орбану, који јесте у НАТО и ЕУ, али има своју унутрашњу, а донекле и спољашњу политику? Један од разлога би био јасан - јер ове земље имају своју монетарну политику. А зашто Грчка бежи од тога к'о ђаво од крста, барем њена власт, па радије бира колонијални положај и губитак сваке економске суверености?!

Потражимо разлоге у разлици између левице и деснице. Доста се прича да оне више не постоје, и једни и други се могу залагати за сличну економску политику, могу имати и сличне спољнополитичке погледе (Путин), могу се чак радовати једни победи других (Марин Лепен кад је Сириза дошла на власт). Али једна ствар је битно различита - антрополошки оптимизам код левице и песимизам или барем реализам код деснице. Из тога произилази универзализам, односно интернационализам левице. Видећемо где је то добро, а где је лоше.

 Наставиће се...