Evroazijski put

Evroazijski put

недеља, 04. октобар 2015.

Ка новом Блиском истоку

 

 

 

   Изгледа нам да се за само неколико дана свет променио, те да је онај униполарни заиста мртав. После извештаја о све већем руском присуству у Сирији, Владимир Путин је са говорнице Уједињених нација директно прозвао западне силе и добио подршку још неких "играча". Сутрадан је Русија почела кампању бомбардовања "Исламске државе" (Даеш). Још један дан касније Лавров отворено прича у Каракасу да ће крај досадашњег света неке заболети... Није ово први пут, пре годину и по дана тако је било када је Русија вратила Крим у своје границе. Овога пута руски удар није дошао баш тако изненада, а стиче се утисак да је још боље припремљен у односу на прошлогодишњи контингентни план за спасавање Крима. 

 

Већ недељама, а вероватно и месецима, Русија повећава своје војно присуство у области Латакије, Сирија. То је последња њена база у Средоземљу, последња ван некадашњег СССР-а. Ако се ту изгуби, даље нема где... Руској борби против Даеша прикључила се и Кина, која тамо шаље своје бродове. Институционални оквир је заокружен када је формиран заједнички центар Сирије, Ирака, Ирана и Русије за размену информација у борби против тероризма. Русија се позвала на уговор који има са Сиријом, званично нема на терену војску, али има "саветнике" који "помажу Сиријцима у примени овог оружја". Још од Хладног рата добро се зна улога "саветника", обе стране су их имале у прокси ратовима. Удари сиријског ваздухопловства (дакле званично не руске авијације) постали су све леталнији. Све ово била је "припрема" терена.

 

 

На дипломатском плану такође није прошло без добрих припрема. Практично, представници свих блискоисточних играча боравили су у Москви претходних недеља, укључујући и Саудијску Арабију и Израел. Згодно је искоришћено, мада не можемо рећи да је то било баш због актуелне ситуације, отварање обновљене џамије у Москви, највеће у Европи. Били су присутни представници блискоисточних муслимана, укључујући Палестину и Турску.

 

Имајући у виду ипак ограничене капацитете базе у Латакији, ово неће бити блицкриг. Сами Руси говоре о три до четири месеца кампање бомбардовања. Учешће неких трупа из Русије, али не регуларне војске него одреда Чечена, није сасвим искључено. Иранска револуционарна гарда је већ тамо присутна. У војном смислу победа ће бити уништавање Даеша, те спајање регуларних, паравојних и савезничких трупа Сирије и Ирака на међусобној граници.

 

Међутим, то није крај приче на Блиском истоку. Треба имати у виду да су власти у Сирији, Ираку и Ирану шиитске, што по правилу доводи до анимозитета у региону већинских сунита. Стога је потребна пажљива стратегија. Иако наравно немамо приступ осетљивим преговорима, нешто се може закључити из јавних иступа актера, и догађаја на терену.

 

Курди. Ирачки се сматрају најоданијим америчким савезником у региону, барем тако их описују западни медији. Међутим, амерички савезник Турска изгледа више ратује против Курда, него против Даеша (као што Американци више ратују против Асада све "нападајући" Даеш). Нису случајне речи Владимира Владимировича како осим сиријске војске, једино још Курди активно ратују против џихадиста. После завршетка борби Ирак и Сирија би требало да им гарантују најширу аутономију, али не и независност. Под условом да је Турска кооперативна на новом Бликсом истоку. У супротном, треба размислити о стварању курдске државе прво у Сирији и Ираку, и помоћи курдској борби за ослобођење од Турака. Треба пазити,  јер Курда има и у Ирану...

 

Арапски сунити. У принципу већ дуже време раде углавном против интереса Русије, док званични антиамериканизам својих екстремиста и борбу против Израела стављају у други план. Да ли је Даеш ишта учинио да запрети Израелу?! Стратегија је мало комплекснија, јер постоје три кључне државе, а то су Турска, Египат и Сауди Арабија. Осим тога сунита има доста у Сирији и Ираку где би могли добити аутономију (територије које сада углавном држи Даеш), али много мању него Курди. У случају одвајања тих области једина веза Сирије и Ирака (и Ирана) ишла би кроз пустињу и била веома рањива.

 

Саудијска Арабија је највернији амерички савезник у региону, такође држава са најогавнијом спољном политиком. Но, и овај брак је из интереса... Оно што је ту потребно је да се гарантује да Иран неће користити шиа мањине (а у Бахреину већина) за оспоравање или заузимање нафтних поља. Са друге стране, Саудијци не смеју више да праве проблеме у Сирији и Ираку. Нажалост, могуће да су Хути већ жртвовани, пошто је рат у Јемену "заборављен". Могуће је чак разговарати о замени долара за друге валуте или флексибилнијем ставу Опека (цена нафте). Са друге стране договор са њима (што се тиче шиа у Заливу и Јемену) не мора бити вечан, нити га се мора држати више него што су се Американци држали договора да неће НАТО ширити на Исток.

 

Египат је давно био стуб "арапског социјализма", мада је још Садат протерао совјетске саветнике 1973. Од онда је Египат амерички савезник. Међутим, има много боље односе са Русијом него Сауди Арабија, нема података да икако подржава Даеш, чак са истим муку мучи на Синају. Русија треба да гарантује, према својим моћима и интересима, безбедност Египта и да подржи одговарајуће решење проблема у Либији, коју је Запад буквално напустио, пошто је дестабилизовао рушењем Гадафија. 

 

Турска излази изван оквира ових разматрања, због интереса у другим регионима (Балкан, Кавказ, чак Централна Азија). И најзад Израел је битан у стратегији за нови Блиски исток. Пошто је Запад уклонио санкције Ирану, Русија би ту могла дати неке гаранције. Јеврејске параноје се могу разумети, пошто је једна бомба (зна се каква) доста да заврши са њиховом државом, као уосталом и само један стратешки пораз од Арапа. Треба имати у виду да је стање "хладног рата" са Асадовом Сиријом (званично и даље у рату) прихватљивије многим грађанима, а вероватно и политичарима Израела од непредвидљивог Даеша (са којим је Израел такође војно сарађивао). 

 

 

Закључак је како је Русија искористила немоћ Запада да реши кризу коју је сам изазвао. Ова криза је запретила и стратешким позицијама Русије, уопште земаља Евроазије (Иран, Кина...) у региону, па је тим пре било неопходно реаговати. Слабости Запада се могу даље искористити тако што ће Русија преузети на себе неке гаранције (пре свега преко свог утицаја на Иран), а које Запад више није у стању да пружи. Ове гаранције могу задовољити и оне који нису примарно руски савезници (Египат, Израел), па чак и непријатељски саудијски режим. Ове силе ће, осим донекле Египта, у будућности морати да се задовоље дефанзивом. Ирану одговара таква политика (тако да то не би био никакав диктат из Москве) зато што после санкција жели пре миран развој своје земље, него неке империјалистичке авантуре. Уосталом, Иран од краја 18. века никога није напао...

 

 
 

Нема коментара:

Постави коментар