Скренули смо већ пажњу на геополитички значај
Евроазије као Хартленда, односно, „срца земље“, „непокретне платформе“,
„географске осовине историје“. Какав је, пак, метафизички значај Хартленда и
какве су његове карактеристике? На чему се заснива његова моћ? И шта би онда
представљало обнову ове моћи и евентуалну победу силе Хартленда, тј. ускрснуће
„телулократије“?
Телулократија
је моћ Копна, владавина принципа Земље. Као таква, она стоји стоји насупрот
таласократији тј. поморској моћи (владавини Мора). Силе Копна некада су биле
владајуће, пре свега, јер поморске културе још нису биле толико развијене.
Управо из срца Евроазије крећу први цивилизацијски импулси, након чега се
степски народи насељаваљу у близини топлих мора. Од потомака некадашњих Кимераца,
Скита, и каснијих аријевских и неаријевских племена, настају данашњи
Европљани и Американци. Евроазијска
култура претходи атлантистичкој, која је тренутно, нажалост, доминантна.
Копно
је, видели смо, везано за елемент Земљу, непокретну, чврсту, материјалну осу и
основу свега. Због тога Евроазија представља „географску осовину историје“, али
тиме се њен симболизам не исцрпљује. Земља је одувек представљала веома снажан
симбол, као такав препознат у свим облицима духовности, филозофији
традиционализма, окултизму... Али и у
политици, геополитици, војној стратегији, борилачким вештинама (видети „Умеће
ратовања“, „Књигу пет прстенова“ итд). Земља је тако симбол чврстине,
стабилности, примордијалне силе плодности и обнове. На друштвеном плану, Земља
означава следеће појаве: конзервативизам, строгост закона, постојаност
Традиције, чврстину етике, хијерархијску структуру. Према Дугину, за Копно је
типично и то што његови житељи имају већи степен развоја колективне свести, за
разлику од становника поморских земаља. Зато се у Евроазији никада не може
развити толики индивидуализам, какав постоји у англо-саксонском и уопште,
Западном свету.
У
нашем времену које карактерише губитак Традиције у свим њеним облицима,
најважнија је улога Хартлентда управо као њеног чувара. Док се под утицајем
Мора губе разлике међу народима, расама и половима и све постаје једна
аморфна смеша, Копно остаје чврсто и постојано. Док закони губе своју строгост
и уводе се двоструки стандарди, власт се привидно даје народу („демократија“) који
све мора да види и све да зна („слободни медији“), а свет тоне у хаос
Левијатана, Копно остаје оличење Реда. Да је заиста тако видимо из политичког и
идеолошког деловања Русије на челу са Путином. Савршени ред видимо и у
Белорусији и Казахстану, а овим путем крећу и остале чланице Евроазијског
савеза. Да не говоримо о Кини и Северној Кореји, традиционалистичким и
конзервативним земљама, у којима се зна где је чему и коме место. Уз то, све ове земље
су колективистичке, као бивше или садашње комунистичке републике.
Русија,
више од свих наведених земаља, данас заступа интерес „географске осовине
историје“. Због тога је и на мети поморских сила. Као древна мајка Земља, она
сву снагу Копна сада усмерава против Мора*. Упоредо са тиме, она се бори у име историјских
народа, па не чуди што су уз њу прастаре земље, нпр. Кина и Индија (у оквиру
БРИКСА), колевке аријевске цивилизације, нпр. Иран, Јерменија, Осетија, али и
колевка туранске цивилизације, Казахстан.
Русији се прикључује и један део освешћене Европе у лику Нове деснице.
Јер кад год се судбина Европе везивала за копно, а она сама сматрала Хартлендом
у малом, потенцирао се значај конзервативизма и традиционализма. Ево шта о томе
каже представник француске Нове деснице Алан де Беноа:
„Европа
је континентална геополитичка творевина заснована на етничком скупу
индоевропског порекла са заједничким културним коренима. То је традиционалан
појам. Насупрот томе „Запад“ је геополитички и историјски појам везан за
савремени свет, који се одриче етничке и духовне традиције и истиче чисто
материјалне и количинске критеријуме
постојања; то је утилитарна и рационалистичка, механицистичка буржоаска
цивилизација“. (стр 125. Александар Дугин, „Основи геополитике, књига 1“,
Екопрес, Зрењанин, 2004).
Видмо
да су фиксираност копна те постојаност и чврстина евроазијског духа узроковали
да Евроазија постане последњи бедем очувања предачког наслеђа. Како у
материјалном тако и у духовном облику. Јер, на Западу се уништава све оно што
је од предака остало у облику земље и ресурса (еколошка катастрофа), споменици
културе се претварају у туристичку атракцију,
а сама света Традиција се омаловажава, уништава. Упоредо са тиме, губи
се она духовна оса без које човек постаје само атом који лута у леденом
космичком вакуму. Кидају се корени, заборавља порекло (у Евроазији је овако
нешто немогуће).
Све
што се дешава на Западу, у складу је са природом воденог простора који окружује
западне земље и који влада духовним бићем њихових становника. А тај простор је
несталан, отуђен, променљив, и модеран човек њиме путује без компаса. Због тога
је и за Западњаке једини спас у Евроазији, што поједини Европљани, па чак и
неки ретки Американци, већ почињу да схватају.
Што се Србије тиче, све је јасно, с обзиром на
то какав је територијални положај наше земље и какав је наш аутентични
менталитет. Србија је континентална земља, конзервативна и традиционална, а
чак и у данашњем пољуљаном систему вредности, и даље опстају чврсти етички
принципи. Наш пут је евроазијски.
*о
природним ресурсима и моћи Земље биће речи у другом делу текста
Нема коментара:
Постави коментар