Историја евроазијског обједињавања (II)

 

  Један од татарских вазала био је град-држава Москва. Вешто служећи Татарима кад су јаки, а отимајући од њих кад су слаби, Московија је постала водећа у руском свету, те уништила свог дугогодишњег ривала Новгород, који се базирао на трговачким принципима. Са ослобађањем од татарског сизеренства, поклапа се пад Византије, па Иван III 1503. се проглашава за „цара свих Руса“. Тада је удерен темељ Империјалне идеје у Русији, јер московски патријарх каже „Москва је Трећи Рим, а четвртог неће бити“. Романови владају Русијом од времена смутње почетком 17. века, када су Руси народним устанком успели да избаце Пољаке и језуите. Век касније, услед сукоба са Турцима и Швеђанима, Петар Велики (кога први евроазијци не посматрају сасвим негативно) увиђа потребу модернизације, али позападњачивање владајуће аристократије је у следећим генерацијама све више удаљава од народа, док се изграђује држава као бирократска а не органска структура.

Русија заиста овладава широким пространствима Евроазије (практично целом Евроазијом у ужем смислу), али се може рећи да је „изгубила своју душу“, барем ако гледамо владајуће слојеве од којих неки више приватно и не говоре руски. Азијски поседи (Сибир, Централна Азија) се посматрају као придружени поседи европске државе, дакле као колоније, а не као нешто што је органски Русија. Тако Русија постаје суштински болестан организам, који није могао да преживи Први светски рат и револуција постаје неминовна. Такво је било мишљење првих евроазијаца, који се са идеологијом бољшевика нису слагали, али су њихову револуцију и власт сматрали нужним делом историјског развоја Русије.

У то доба, кад је руско царство већ уздрмано, непрегледним пространствима Евроазије (у Сибиру) тумара Јосиф Висарјонович Џугашвили. У својој бурној младости придружио се бољшевицима. Данас постоји различито третирање овог покрета. Дугин је склон да све њих, осим Троцког и још понеког, сматра национал-бољшевицима. Лично се не бих сложио с тим, мада и Лењину улази у заслугу што је Совјетски Савез наследио скоро целу територију Русије (осим западних делова, под великим европејским утицајем). Но, тек је са Стаљиновим обрачуном са доследним интернационалистима отклоњена опасност увођења латинице или групног брака, што су неки међу бољшевицима искрено желели.

 

Стаљинова политика „јачања социјализма у једној држави“ практично одговара ономе што су евроазијци, као и национал-бољшевици (Устрајлов) желели, мада знатно одлаже њихову визију да евроазијска идеологија смени комунизам. Комунизам је под Стаљином постао једноставно исувише јак. Стаљин није био евроазијац у идеолошком, али јесте у геополитичком смислу – уз Александра Македонског и Џингис Кана спада у три најзначајнија (фактичка) евроазијца. Ако Русија више није Трећи Рим, јесте Трећа Интернационала (Коминтерна) и зато Дугин с правом приписује Стаљину импероградитељство. Најзад, Руси суверено владају Берлином (полапско-словенски Брлин), а захваљујући Стаљину ћирилица је прва стигла у космос. Или што би рекао Черчил „Он је своју земљу затекао са плуговима, а оставио је са атомском бомбом“.

Свакако да је Совјетски Савез касније исказао бројне слабости. Да није тако, не би пропао. Нисмо склони преувеличавању „теорија завере“. Завера свакако јесте постојала, како у случају рушења Царске Русије, тако и у случају СССР, но да је наишла на здрав државни организам, завереници не би имали шансе. За крај поновимо само речи Владимира Владимировича Путина – Распад СССР је највећа геополитичка катастрофа ХХ века!

Из говора председника Скупштине удружења Ивана Вукадиновића,

на трибина одржаним у Новом Саду и Београду