Књига представља објављивање његове Треће светске теорије, и већ сам поднаслов је сврстава у широку класу идеологија «Трећег пута». Као и остале такве идеологије, и ово је социјализам, иначе би то био «први пут» - капитализам или пуко одржавање ранијег облика власти (пример: Саудијска Арабија). То, такође, није «други пут», односно «научни социјализам» (дијалектички материјализам, марксизам). За разлику од «научног социјализма» све идеје «Трећег пута» су итекако отворене према концептима као што су породица, племе, нација, обичаји и религија. И ове концепте Моамер ел Гадафи експлицитно наводи.
Књига је подељена на три дела који се баве политичком, економском и друштвеном димензијом Треће светске теорије. Ова поглавља носе називе – Решење проблема демократије (Народна власт); Решење економског проблема (Социјализам) и Друштвене основе Треће светске теорије.
Слично осталим идејном основама «Трећег пута» и Зелена књига одбацује парламентарну демократију. Она је, у најбољем случају, диктатура већине, а често није ни то, пошто партије које представљају мањину народа могу имати парламентарну већину. Партијски систем не представља вољу народа, и он је, као такав, критикован – «Партија је племе или секта савременог доба». Дакле, партија, као што јој име говори, може представљати само партикуларне, појединачне, интересе чак ни целог чланства, него њене врхушке.
Понуђено је решење кроз систем народних конференција и народних комитета, којима народ директно преузима власт. «Демократија је надзор народа над самим собом». Законодавство таквог друштва може бити само природно, или речима Моамера: «Природно законодавство сваког друштва су традиција (обичаји) и религија. Сваки други покушај стварања законодавства за било које друштво ван ова два извора, није исправан и логичан».
Економска теорија има за циљ ослобађање од експлоатације. «Човекова слобода је непотпуна ако неко други располаже његовим потребама. Потреба може да доведе до покоравања човека човеку. Експлоатација настаје као последица потреба». Да би се то онемогућило, потребно је укинути изнајмљивање наднице, стана или превозног средства – односно неко не сме да зарађује тако што изнајмљује ове ресурсе другим људима.
Друштвена теорија Моамера ел Гадафија истиче хијерархију друштвених веза која обухвата породицу, племе и нацију. Породица се сматра основном органском структуром, много природнијом од сваке државе. «У друштвеном погледу, породично друштво је боље од племенског друштва, племенско друштво је боље од националног друштва, а национално друштво је са становишта повезаности, привржености, и интереса, боље од међунационалног, светског, друштва». Ипак, племе настало на рођачким везама и нација настала од савеза племена су такође органске творевине. «Национални фактор је друштвена веза и делује тако да тера нације исто као што гравитација делује задржавајући масу око њеног средишта».
Занимљиво је Гадафијево образлагање става о женама. На неколико страница се натуралистички, на моменте банално, објашњава разлика мушкарца и жене. Типичан цитат био би «Жена је женског пола, а мушкарац мушког пола». Овакве реченице послужиле су «либералнима» да се спрдају са Зеленом књигом. Међутим, у свету који се отуђио од природе, баналне чињенице постају велике истине. Зато што морају некима бити изнова објашњаване. Жена може оно што ниједан мушкарац не може – да доведе нови живот на свет. Жена може и практично све што може мушкарац, али томе плаћа високу цену. А плаћа и цела заједница кроз пад наталитета. За Гадафија је ропство жене ако је она принуђена, на било који начин, да игра улогу мушкарца. «Жена која напушта материнство противречи својој природној улози у животу».
У савременом образовању Гадафи такође види отуђење од природе и напуштање слободе. «Образовање под надзором државе и систематизовано образовање је насилно затупљивање народа». Држава, односно друштво не сме да укалупљује, шаблонизује, знање, такође не би смело да ограничава поводећи се за реакционарним идејама ширење материјалистичких знања. Назадна су и друштва која забрањују религију и она која постављају монопол над верским васпитањем – то су непријатељи слободе.
Занимљиво је и «натуралистичко» објашњење феномена спорта. Спорт се може изводити појединачно или групно. Бесмислено је да неко иде на стадион да гледа како се неко други бави спортом, као када би гледао некога како једе или се моли. Истини за вољу, сама Гадафијева породица је напустила ово начело, пошто је један од његових синова играо у италијанском прволигашу Удинезе и касније управљао Фудбалским савезом Либије.
Гадафијева Зелена књига је веома драгоцено штиво које даје и једно објашњење зашто су га можда убили. Осим очигледног стављања под контролу либијске нафте и осујећивања формирања Афричке централне банке, чију би окосницу чинило 20 милијарди либијских петро-долара, циљ је могао бити и демонстрирање свету да је алтернатива либералном капитализму немогућа. А Гадафи није само причао, него је и много тога урадио – довољно би било рећи да је огромним системом водоснабдевања решио горући проблем жеђи у сахарској земљи и омогућио њено претварање у плодну башту. Није се смело дозволити да у томе успе, алтернатива не сме бити допуштена, ни када је омогућава богатство у ресурсима.
Данас је Европа притиснута гомилом миграната. Многи долазе из Либије на италијанска или грчка острва, а они са грчких прелазе преко Србије. Било да је реч о самим Либијцима, или (чешће) Африканцима који су у Либији имали као страни радници сигурну егзистенцију, Европа плаћа цену свргавања Гадафија и уништавања једне социјалистичке земље. Како то често бива, цену најмање плаћају они који су закували, Енглези и Французи, а највише они који са тим нису имали везе или су Гадафијеву страну у сукобу чак подржавали, као што смо ми Срби.
Нема коментара:
Постави коментар