TSIDMZ - Nastupajuća era Evroazije

Eklekticizam je prirodan i nužan izbor u doba tehnike i mašine, u doba postmoderne u koju će se vratiti Večnost. Isto tako, za TSIDMZ je važan još jedan princip: princip saradnje, kolaboracije sa drugim umetnicima i autorima, uključujući nastupe i saradnju u studiju. Eklekticizam kao metod rada je način „da muzika ne postane dosadna, da očuvamo pažnju slušalaca i damo prostor svim mojim muzičkim uticajima. Osim ukoliko niste Mocart, saradnja (sa drugim umetnicima) postaje jedan od najvalidnijih načina da projekat uvek bude inovativan i otvoren za različite ideje (S. Muti).“

Evroazijsko umetničko udruženje – Eurasian Artists Association (EUU/EAA) predstavlja veoma slobodnu međunarodnu asocijaciju umetnika koja usvaja evroazijstvo, na premisama „Četvrte političke teorije“ Aleksandra Dugina, i to kao transnacionalni, nadideološki, metapolitički i metafizički umetnički projekat. EAA, na određeni način, jeste i anticipacija budućeg multipolarnog sveta, anticipacija nastupajuće ere Evroazije, u kome se granice i identitet ne rastvaraju u uniformnosti, a tradicije ne potiru, već neprekidno i životvorno obnavljaju. Spisak autora EAA iz niza zemalja je impresivan, a uključuje, među ostalim, i makedonski sastav „Mizar“ (danas „Mizar – Peto otkrovenje“) i makedonskog autora Gorana Trajkoskog.


Muzička posveta Donbasu

Muzička kompilacija „Donbass“, kao plod saradnje autora iz različitih zemalja, jedan je od projekata EAA: „muzička posveta tački na mapi sveta gde se sada najjasnije može čuti smrtonosni marš istorije“. „Muzičari koji učestvuju u tom zajedničkom naporu, svako na svoj način, pokušava da otvoreno pogleda u lice rata i u svojim slepim očima vidi odraz svog glavnog straha.“

„Cilj ove kompilacije“, kaže Solimano Muti, „jeste da govori o terorističkom ratu protiv Rusije, koji plaćaju smrću civili Donbasa; ratu koji zapadni mediji i zapadni političari (sa nekoliko izuzetaka) i dalje prikrivaju lažima.“

„Humanitarna katastrofa (finansirana i isprovocirana od strane SAD i diktature EU) do sada je dovela do dva miliona izbeglica (od toga, polovina se nalazi u Rusiji i drugim zemljama koje graniče sa Ukrajinom, a druga polovina u drugim mestima Ukrajine) i do 50.000 žrtava, prema podacima nemačke obaveštajne službe.“


Simbol primordijalne, metafizičke otadžbine

Moja saradnja sa TSIDMZ je počela tokom 2013, otprilike u vreme kada je nastajala EAA. Ona se i jeste odvijala unutar EAA, u prvom periodu ove umetničke asocijacije. Treća ličnost važna za ovu saradnju, i za projekat EAA u celini je nemački pevač i kantautor Rudolf Zajtner (Rudolf Seitner, nemački „Sonnenkind“). Do saradnje je došlo veoma lako i spontano. Sol Muti je izrazio želju da napravi muziku za moj tekst „Itaka“. Prva ideja je bila da imamo ženski vokal i da deo teksta bude izgovoren na srpskom. Od toga smo odustali zbog niza prepreka, zbog fizičke nemogućnosti. „Itaka“ je najzad snimljena u studiju u Milanu, tekst recituje Gabriele iz italijanskog sastava „Corazzata Valdemone“. Snimak „Itaca“ se nalazi na albumu TSIDMZ „Ungern Von Sternberg Khan“ ‎(CD, Album, Enh, Ltd, „Old Europa Cafe“, 2013). Svoju premijeru, prvu živu izvedbu imala je na festivalu u „The Theatre“ u Milanu, 7. septembra 2013. Video snimak toga nastupa se može naći na „Youtube“.

Drugi snimak koji je sa TSIDMZ je „War Song (God Of War)“, u saradnji sa „La Derniere Attaque“ i „Sonnenkind“ (vokal je Rudolf Zajtner). Ova pesma, dve verzije pesme „Itaca“ – studijska i snimak sa živog nastupa TSIDMZ na festivalu u Milanu – te neoklasična „25 Days Of Gods“, koja je rezultat saradnje sa španskim sastavom „Suverana Vanguard“, nalaze se na EP „Sailing To Itaca“ ‎(TSIDMZ featuring Boris Nad), (CDr, Mini, Ltd, Num), koji je 2014. objavila etiketa „Skull Line“ u Nemačkoj.

Tekst „Itaka“ može biti interpretiran na različite načine. Za Solimana Mutija, „Itaka“ je „simbol primordijalne i ne-fizičke otadžbine; simbol duhovnog ishodišta“. „Itaka“ označava i putovanje kroz moderno doba, kroz rat i anarhiju, i s one strane modernog doba – ka zavičaju, ka početku. „25 Days of Gods“ je inspirisana opisom slovenskog paganskog pogrebnog rituala, koji je za sobom ostavio Al Masudi, a „War Song (God Of War)“ je posvećena „krvavom baronu“ – baronu Ungernu fon Šternberg, istorijskoj ličnosti koja je veoma značajna za evroazijski pokret.

Boris Nad

Nostalgija za Tulom u doba mašina

„ThuleSehnsucht In Der MaschinenZeit“ nije muzički bend, već projekat, koncept, ideja, iza koje stoji jedan čovek: Solimano Muti (Solimano Mutti). Ime projekta (na nemačkom) znači: „Nostalgija za Tulom u vremenu mašina“. Nostalgija za Polom, za Severnim polom, za Hiperborejom; nostalgija za večnošću. Zašto na nemačkom jeziku? Pretpostavljamo da je u pitanju asocijativna veza sa misliocem koji je u XX veku najdublje promišljao tehniku i nazreo tajanstveno biće koje se iza nje skriva: Ernstom Jingerom i njegovim Radnikom, mitskom figurom našeg doba, „vremena mašina“, koju je opisao u svojoj kultnoj knjizi „Der Arbeiter“. „TSIDMZ je italijanski post-atomski/elektro/martijalni projekat sa brojnim uticajima iz različitih žanrova u oblasti elektronske muzike. On je rođen i zamišljen između 2002. i 2007. godine. Njegova svrha je da bude što je moguće više eklektičan, ostajući veran svojim ciljevima“ (S. Muti).

Novi, zastrašujući eon

„Danas nismo toliko u ratu protiv jednog naroda, protiv nekog fenomena, stranke ili političke ideje, već protiv pojave jednog novog i zastrašujućeg eona, eona koji će počistiti tradicije i obrnuti vrednosti, poništiti i zameniti duboku, pravu i duhovnu suštinu ljudskog bića lažnim, niskim i demonskim identitetom. Zbog toga, moramo biti futuristi: gledati na budućnost i na tehniku kao nastavak u odnosu na prošlost i tradiciju.“ Tako TSIDMZ usvaja evroazijsku ideju, koncept i teme: društvenu ravnotežu, prevazilaženje svake ideologije, metapolitički i metafizički pogled na svet kako bi vratio Večnost u postmodernost.“

Tula (Thule, Ultima Thule) je iskonski prostor, „verovatno fizički, ali nesumnjivo metafizički prostor“. Podsetimo se da je Tula, prema indoevropskim mitologijama, ishodište iz koga su potekli narodi koji danas nastanjuju Evroaziju; mesto početka, tačan ekvivalent biblijskog Edena. Nostalgija za Tulom je nostalgija za prošlošću i nostalgija za budućnošću.

U „vreme mašina“ i tehnike, elektronika, elektronska muzika i svaka forma industrijske umetnosti postaje imperativ. TSIDMZ je herojski poziv za stvaranje Novog čoveka u postatomskom dobu – čoveka koji će se integrisati sa mašinom, kako bi postao njen gospodar, a ne njen rob ili žrtva. „Kao rezultat, to će stvoriti umetničku identifikaciju koja će nam dati novi identitet, identitet Radnika, kako je to razumeo Jinger“. Planetarnog Radnika, koji je mitska figura, Titan novog doba, dok je tehnika samo način na koji se vrši mobilizacija sveta kroz njegov lik.

Boris Nad
(u sledećem nastavku o projektu Donbass i Nadovoj saradnji sa TSIDMZ)

Осуђујемо субвенције страном капиталу

Евроазијски пут осуђује наставак погубне политике субвенционисања крупног страног капитала, коју је установио бивши министар финансија и дугогодишња "сива еминенција" где год има токова новца, Млађан Динкић. Оваква политика суштински је  наставак онога што је раније досманлијска власт почела својом бећарском приватизацијом, односно распродајом имовине коју су стицале генерације грађана Србије. Пошто су фискализацијом привреде намакнута од грађана значајна средства, буџет је допуњен приватизацијом Мобтела и почела је спирала задуживања, створена су значајна средства да се под фирмом борбе против незапослености (о чијем успеху говори 30% незапослених Срба) страном капиталу директно убрзгавају финансијске инјекције. А тај страни капитал има као превасходни циљ стварање и извлачење профита на територији Србије, што по себи није спорно, но није идентично интересима грађана који су носиоци суверенитета и у чије има су све досадашње власти давале паре странцима.

Искрени класични либерал Саша Радуловић покушао је да са места министра привреде примени ону старинску изреку да нема бесплатног ручка, али није могао бити у томе успешан. С обзиром на стална разрачуњавања са представницима претходног режима није чудно што је покренут кривични поступак против раније директорке Јасне Матић и њених наследника Весне Перић и Божидара Лаганина, као и бившег заменика директора Бојана Јанковића.
За директора Агенције тада је постављен потпуно неискусни Никола Јанковић. С обзиром да и он, исто као и актуелни председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж, потиче из франкфуртских „Вести“, дневних новина које на српском језику излазе у Западној Европи, поставља се питање да ли српском привредом управља балканска грађевинска мафија, која је финансирала поменути лист, или немачка обавештајна служба БНД.

Међутим, недавно је у потпуној тишини и далеко од очију јавности Влада изгласала нову Уредбу о подстицајима за директне инвестиције која по својим пљачкашким потенцијалима превазилази чак и оно што је својевремено замислио Млађан Динкић. Укратко, страни „инвеститор“ може да бира између субвенција по новоотвореном радном месту и повраћаја уложених средстава.
За једно радно место, уместо ранијих 10.000 евра, „инвеститор“ сада може да добије највише 7.000 евра, и то за девастирана подручја, с минималним сопственим улагањима од 250.000 евра. Привредници који покрећу производњу у подручјима која се сматрају развијеним (рецимо у околини Београда, Новог Сада или Ниша) могу да рачунају на 3.000 евра по запосленом. Друга опција је финансијска помоћ државе на основу величине инвестиције. Онај ко покреће производњу вредну 50 милиона евра од државе може да добије 25 милиона (половину инвестиције!?), а ако запосли више од 200 радника, та средства се увећавају за још 10 одсто двогодишњих трошкова за бруто плате. Онај ко запосли више од 500 радника, добиће додатни подстицај од 15 одсто, а за више од 1.000 радника 20 одсто трошкова за плате.

О успешности "мудре политике" нашег руководства говори то што се прва субвенција по новом моделу даје инвестицији од које ће привреда Србије имати користи колико и од "Београда на Води". Прва субвенција по обновљеном Динкићевом моделу иде америчкој компанији НЦР (National Cash Registers) и то четири милиона евра за 800 нових радних места, односно по 5.000 евра за једног новог радника. НЦР од 2012. послује у Београду и у престоници ће остати центар њених пословних активности у Србији, што значи да, по потреби, субвенције могу да буду и веће од оних прописаних Уредбом.
Отварању представништва НЦР-а 2012. године присуствовао је тадашњи председник Србије Борис Тадић и тадашња амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Србији Мери Ворлик. Потпредседник корпорације НЦР Џеф Мекроски објаснио је да је Србија изабрана за центар будућег пословања НЦР због „високо образоване радне снаге, која говори стране језике, одличне инфраструктуре и помоћи Владе Србије“. Слично је поновио и потпредседник компаније Дорсман 2014. године, а скоро истоветну реченицу је крајем марта ове године, приликом доделе најновијих субвенција, изговорио и актуелни амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби.
НЦР се у Србији не бави никаквом производњом, најмање оном намењеном извозу. Овде постоји обичан call-центар (народски хот-лајн) за подршку клијентима у иностранству. Због чега је развој хот-лајна толико значајан за министра Жељка Сертића и целу Владу Србије да у то инвестирају четири милиона евра народних пара и то за додатне субвенције? Колико је Србија значајна за НЦР говори и податак да ова компанија, иако већ три године присутна у Србији, није уопште регистрована под својим именом у Агенцији за привредне регистре, а да је уговор са Сертићем потписао Рик Макуарк, нижерангирани заступник компаније.
Према речима Макуарка, НЦР је у Србију уложио 6,4 милиона евра (плус 2,6 милиона добијених од Динкића) и отворио до сада укупно 621 радно место. Сертић, са своје стране, тврди како ће са 800 нових радника НЦР у Србији запошљавати 1.600 људи, што само за себе довољно говори о познавању математике од стране актуелног министра привреде. Осим тога, Сертић уз све то покушава да нас убеди како ће НЦР за отварање 800 нових радних места уложити 43 милиона евра, иако је Макуарк на истој конференцији за штампу тврдио како је НЦР за 600 радних места претходно платио, са све субвенцијама, девет милиона евра. Ако већ желе да нас лажу, нека се макар усагласе пре конференције за штампу.

Оно што је потребно страним компанијама да би успешно (наравно, за себе!) функционисале су лабаво законодавство, мутни и нетранспарентни "дилови" са државом, огромне субвенције и законска могућност да се цена рада што више снизи и радницима закину права која су већ једном сматрана цивилизацијским стандардом. Што се овога последњег тиче, Србија је то омогућила Законом о раду, коме је у великој мери кумовао онај поменути либерал Радуловић - властима је био добар за обављање тог прљавог посла. Дакле, НЦР је својим измештањем пословања на земље периферије драстично смањила своје трошкове производње. Уместо да има бар неке користи од опорезивања такве инвестиције (уосталом, једном сиромашне земље успеле су да се издигну) држава Србија је такву инвестицију још платила новцем свог народа! 

О махинацијама са државним новцем говоре и користи које имају домаћи тајкуни. Тако је један од највећих пореских дужника, Фармаком Мирослава Богићевића добио у претходној години 100 милина динара (преко 850 хиљаа евра), према истраживању Истиномера. Иако закон забрањује да се пореским дужницима дају паре. Комисија за контролу државне помоћи дала је ФАНТАСТИЧАН званичан одговор како не поседују "изузетно скуп софтвер који би умрежио све даваоце државне помоћи", па су ето и такве омашке могуће. Да ли тај софтвер кошта више од 850 хиљада еврада које су поклоњене пореском дужнику? Или би можда могло да се уштеди радно-интензивно: тако што би Excel који помиње Комисија у свом одговору напорно арчио велики број запослених за оне паре које су дате НЦР-у да запошљава слабо плаћену радну снагу?! И шта ће нам уопште сви ти "даваоци државне помоћи"?!

Да је сасвим другачији модел могућ, сведочи нам пример Белорусије где се државне субвенције додељују не страним компанијама, него од стране централне власти локалним самоуправама за развијање инфраструктуре. Такође, велики део белоруске привреде је у државном власништву. Не споримо да одређени, и то може бити веома динамичан, део привреде треба да буде у приватним рукама, међутим давање пара онима који их већ итекако имају (страном крупном капиталу) је супротно од онога што је национални економски интерес. Мала и средња, превасходно домаћа, приватна предузећа требало би подстаћи стимулативном пореском политиком, па и повољним кредитима које би додељивала домаћински вођена развојна банка. Но, то је за наше економске "бећаре" изгледа виша математика. Или можда и није, али они не виде где су ту (финансијски наравно) они...

Варјашки савез — кошмар атлантиста

 

 

Иако се кошмар атлантиста обистино појавом Путина, постоје ствари који се они још више плаше од успона Русије. Једна од њих је стварање Евроазијске уније, коју они покушавају да униште још у зачетку, узрокујући сукобе у Украјини. Други кошмарни сценарио представљао би уједињење (праве, а не америчке) Европе или, још горе, уједињење такве Европе са Русијом. Атлантистичке силе би, у истом смислу, биле веома угрожене уколико би се склопио савез Русије са Немачком који је током историје већ био у развијен (Алијанса Русије, Аустро-Угарске и Немачке која је настала 1881. доласком на престо Александра Трећег Романова). Савез Словена и Германа већ се показао као успешан, и био је оличен у појави варјашких кнежева. Као што знамо, резултат њихове владавине био стварање и јачање Кијевске Русије.

Шта би донео тај савез, уколико би једног дана био могућ? У њему би се спојило најбоље од оба народа, словенски идеализам и германска рационалност, словенска духовност и германска практичност,  словенска креативност  и флексибилност и германска посвећеност проблему, итд. Оба народа су у прошлости показала своју храброст, тако да би заједничка армија представљала велику претњу атлантистима. Посебно што би се за потребе ове армије развила војна технологија која би била одговарајући пандан атлантистичкој.

И Русија и Немачка представљају континенталне силе, које се налазе у средишту континената (Немачка Европе, а Русија целе Евроазије). Према евроазијској визији света, ове силе представљају „земље центра тј. срца“ (Heartland) насупрот којим стоје земље обода (Rimland). Континенталне земље, дакле, за свог природног непријатеља имају поморске силе од којих су тренутно најмоћније Америка и Енглеска. Те силе упорно покушавају да завладају Heartland-ом, јер једино тако могу да завладају Евроазијом.

 

 

Али да видимо шта сами Немци мисле о односу њихове земље са Русијом... Најнаклоњенији Русији су чланови ПЕГИДЕ, патриотске организације која стиче све већу популарност. Поред три основна захтева ПЕГИДЕ (да се престане са лажима у медијма, да престане издаја сопственог народа од стране Немаца и да се заустави масовно усељавање странаца) постоји још један посебан захтев а то је МИР СА РУСИЈОМ.  „Рат против Путина мора да се води без нас јер, јер сваки пристојан Немац има дужност да се супротстави и устане против хушкања на рат против Русије. Окруживање наших суседа на Истоку није у нашем нити у европском интересу, него служи само англоамеричкој моћи“,каже Јирген Елзесер, уредник опозиционог магазина „Компакт“ у интервју за „Геополитику“.

Елзесер наставља: „Немачка економија је упућена на руско тржиште, и она се противи антируским мерама и санкцијама. ПРОБЛЕМ У НЕМАЧКОЈ ЈЕ ПОЛИТИЧКА КЛАСА КОЈА ЈЕ АМЕРИКАНИЗОВАНА И СТОЈИ У СУПРОТНОСТИ СА ИНТЕРЕСИМА НЕМАЧКОГ НАРОДА И НЕМАЧКЕ ПРИВРЕДЕ“.

Вилијам Енгдал такође сматра крајње штетним ово непријатељство између Русије и Немачке. Штетним како саму Европу тако и по саму Немачку. Лоши односи између две земље резултат  су политике „богова новца“ Лондона и Њујорка, још од убиства цара Александра Другог, извршеног да би се спречила мирна алијанса између Немачке и Русије (Александар Други убијен је 1881. а њега је наследио Александар Трећи, кога смо већ споменули). „Примарни циљ украјинског рата Викторије Нуланд је био да се наруши растућа немачко-руска сарадња. Питање од виталног значаја за будућност Немачке и Европе биће то да ли ће немачки политичари наставити да клече испред Обаминог престола или његовог наследника, или ће дефинисати своје истинске интересе у ближој сарадњи са израњајућом евроазијском економском ренесансом, коју обликују Русија председника Путина и Кина председника Сија.

 

Путиново годишње обраћање нацији

Евроазијски пут се слаже са ставовима које је председник Руске Федерације, Владимир Владимирович Путин, изнео у свом годишњем обраћању нацији. Мада мислимо да свако, па и Путин, може понекад да погреши (овакво виђење је далеко испред оних у Србији који су склони глорификацији, а у пракси најјачи на речима) овога пута се било каквом рационалном анализом тешко може наћи нешто с чиме се не бисмо сложили. Такође, Евроазијски пут се не бави унутрашњом политиком Русије, на руском народу је да сам одлучи ко ће га водити. Но, била би грешка не обратити пажњу на речи које нам указују на данашње стање не само у Русији, него и у свету. Одговарајуће поуке се морају извући.

Санкције уведене Русији су политичке, и не може се скоро очекивати њихово укидање. Реална процена ситуације, а ми у Србији морамо додати да се не може очекивати прекид притисака на Србију да се санкцијама придружи.

Руска економија се стабилизује, и актуелни трендови су повољни. Пошто је изгубила око половине своје вредности, рубља се стабилизовала и вратила ове године петину прошлогодишњих губитака. Треба имати у виду да је инфлација у Русији била далеко испод девалвације, дакле реални ефекти пада валуте још увек постоје (роба јефтинија за извоз, такође је Русија „јефтинија земља“ за туристе и друге посетиоце). Због оваквих ефеката неке друге земље (Уједињено Краљевство, на пример) нису бежале од пада вредности своје валуте. Ми не можемо знати шта будућност носи, али можемо извући трендове, а они су сада повољни.

Америка нема савезнике, само вазале. Апсолутно тачно. Постаје већ заморна потреба Америке да се свуда представља као „суперсила“, да истиче како је број један у свету, чак неку своју (митску!?) „изузетност“. То не би био велики проблем да иза „америчке изузетности“ не остају крвави трагови хаоса – у Украјини, Либији, Сирији, Ираку... Такође катастрофалне су последице њихове политике у земљама као што је Србија, уопште српске земље, на то не треба никога подсећати. Треба имати у виду да ни овде опција тоталног хаоса и „пропале државе“ није напуштена од стране оних који би да нам кроје судбину.

”Русија нема амбиција да постане суперсила, међутим упозорава како ниједна земља неће никада војно доминирати Русијом. Ниједна земља не би смела имати илузије о томе да ће војно доминирати Русијом, никада нећемо то допустити. Русија је спремна суочити се с тим изазовима, политички и технолошки. Имамо све што нам треба, наша војна доктрина, као и наша војна опрема, омогућава нам да без сумње осигурамо руску безбедност” – шта додати, шта одузети...

Путин је истакао и да је Русија спремна за сарадњу са западним земљама, али да за ту сарадњу морају бити спремне обе стране. Баш тако како је рекао треба схватити руску стратегију. Евроазијски пут је за сарадњу на ширим просторима Евроазије, не сматра ни један део европске културе суштински туђинским, нити сматра непријатељима или нама странима оне грађане земаља чланица ЕУ који су против те уније. Наравно, за сарадњу морају бити обе стране, што значи да европске земље морају променити своју званичну политику, а то значи да већина њих мора променити своју власт да би до напретка у међусобним односима дошло у будућности. Евроазијски пут сматра и да је тако нешто нужно и у Србији, како би и наша земља била вођена на здравим основама, као што је то случај са Русијом.

Човек који је цео радни век радио на филму о актуелном шибицарењу

Данас је Авала филм, сутра су можда Народни музеј или Народно позориште. Проблем који се јавља у овом какофоничном српском друштву кога погрешно називају фазно транзиоционо је тај, што у њему егзистира са сваком новом влашћу, само и једино имовинска пљачка феудалног типа, у преводу отимачина. Отимачина постоји свуда у свету, нити су је Срби измислили нити ће бити последњи који то раде, али увек постоје границе које су омеђене националним интересима, ма колико неко презирао нацију којој припада или је у позицији да исту заступа а не осећа се делом ње. Постоји Устав, а постоји и нешто неисписано које сваки образован појединац мора да зна, шта се може а шта се никако не сме.

Такође, постоји нешто што се зове наслеђе, традиција, културно благо, нешто што не доноси профит по сваку цену али што се мора одржавати макар на апаратима за вештачко дисање ради неких будућих поколења који ће имати више слуха и те економски посрнуле институције поново оживети. Да држава Србија наступа принципијелно и да се држи слова које је зацртала и гаси на стотине и хиљаде непотребних институција које нису ни од какве користи осим можда по ухлебљењу страначких кадрова и које само производе екстремне губитке, човек би рекао у реду, ако је принцип нека сви поднесемо жртве па и култура. Али то овде, баш у случају Авале филма, није суштина чак би се могло рећи да са таквом суштином нема ни назнаке.

Једина суштина која јасна као дан свакоме је лов у мутном и огромна материјална корист онима који ће у овој отимачини бити главни протагонисти. За оне који су јавно означени а и они који из позадине својим политичким ауторитетом ову отимачину озакоњују. Ако смо слушали месецима наклапања о користи пројекта Београд на води који није ничим утемељен са стручне тачке гледишта да не залазимо зашто се он промовише, у случају продаје првог и највећег произвођача филмова који је остао упамћен у целом свету по великом броју филмских пројеката као и међународних копродукција који су пронели славу српског филма широм света, свака прича је непотребна.

Да нисмо имали искуство са продајом биоскопа, где се прошла власт која се макар трудила да задовољи форму обавезујући купца да мора биоскопе вратити својој намени а не да користи пословни простор за махинације милионских обрта, можда наша сумња не би имала основа. Видимо данас да на месту тих биоскопа зврје рупе или парфимерије, пицерије, кладионице а да дотични преверанти нису кривично процесуирани. Ако неко данас такву локацију као Кошутњак цени минимум 10 пута мање на лицитацији која, не би било нимало чудно да по обичају пропадне а да на другој буде и преполовљена, онда је свакоме јасно која је прича у питању. Данашња власт не преза чак ни од тога да будућег власника ослободи клаузуле о томе да мора наставити да на поменутој локацији привредјује у области филмске индустрије ако жели да уопште учествује у надметању. Значи намера, а и предумишљај су свакоме јасни као дан: Купи јефтино па продај скупо, купи још јефтиније, изгради на брзину такође јефтино па продај папрено.

Ко у овој причи добија јасно је: Добија онај који је политички подобан да наступи са понудом која мора бити последња, добија извођач, добијају људи из сенке, коначно добија и нова квази елита која ће да се хвали на сва уста да живи на елитној локацији. Ко губи? Само и једино држава Србија. Културолошко благо се не распродаје и не поклања, ако неки који не знају и мисле да оно мало националне свести располуте клиначком демагогијом, а завршили су средње школе и факултете а да на њих нису ни ногом крочили, онда ова земља неће више имати ништа иза себе као део националног идентитета. Примитиван и бахат свет који се само диви култу новца, луксуза и моћи није подобан да о овој теми даје икакав суд, већ само и једино некомпромитивани људи из бранше.

Око саме продаје Авала Филма постоји толико питања за овако малу анализу, један од најважнијих је шта ће бити са архивима и магацинима Југословенске Кинотеке? Магацини где се чувају филмови на запаљивим негативима као и сви изворни материјали комплетне српске филмске продукције. Где ће то бити лагеровано? Ко ће да направи нове магацине? На ком месту? По којој цени? Или ће власт у духу међународног споразумевања да исто културно благо уступи Немачкој да их чува као што нам чувају неке реликвије. Или ће се појавити неки подобан политички кадар који ће да их "чува" са месечним танитијемама у еврима са редом од 6 нула... док их својим немаром не упропасти, запали или нестручношћу уништи?

Шта ће бити са несређеним имовинским правним односима са фирмама који су закупили пословне зграде Авале филма и тамо обављају своју делатност? Да ли ће власт и њих да избаци неким леx специалисом као и оне што имају несрећу да живе поред Саве? Шта ће бити са Централном Филмском Лабораторијом која се налази у склопу Авале Филма? Да ли ће и њу полупати и бацити Кодакове машине у старо гвождје само зарад тога да неко има поглед са терасе на борову шуму? Шта ће бити са комплексом Заставе филма који се налази одмах поред? Или се Војска Србије више ништа не пита како смо видели на последњем Батајничком перформансу када је строго забрањено генералима да дају било какве изјаве? Зар ћемо дозволити да један човек или група око њега разарају све културне институције и само гледају своје уско племенско приватне интересе?

Јер ово није случајно, ако неко мисли да јесте. Прошли Министар куллтуре је имао идеју да се Народни Музеј претвори у његов приватни музеј старих аутомобила чији је страствени колекционар. То је врло уверљиво излагао на градским одборима где се не једном питао коме још треба Народни Музеј?

Много питања, сигуран сам да се ни на једно питање везано за традицију и културолоско наследе у Србији се неће наћи ниједан државни службеник који ће дати уверљиве одговоре, као што до сад нису дали ни за једну пљачку милионских размера.

Аутор је цео радни век провео радећи на филму, а његов отац је један од оснивача Авале филма, институције која је својим именом и десетинама хиљада ангажованих уметника и сарадника обележила епоху српске филмске индустрије која је заслужна за статус српског филма у свету каквог и дан данас имамо.

 

Марлон

Српски кум на венчању Украјине и Немачке

  „Евроазијски пут“ сматра крајње штетним прихватање позива  о учешћу Србије у  обележавању такозваног Дана сећања и примирја. 8. маја у  Кијеву. Овај позив упутила је отправница послова Амбасаде Украјине у Београду, Јевгенија Филипенко. Прослава ће се организовати дан пре велике војне параде у Москви на којој Србија планира да учествује.

Уколико би  наши представници учествовали на овој, у инат Москви организованој паради, односи Србије и Русије још више би се погоршали. Покушај да се Србија представи као објективна и неутрална по питању кризе у Украјини донео би нам више штете него користи, јер би нас удаљила од јединог савезника ког тренутно имамо. Тиме би се подржала и нацистичка власт у Кијеву, односно њени представници из западне Украјине који су организовали насилну револуцију на „Евромајдану“. Такође би се дао благослов атлантистичкој окупацији Украјине, тј. подржала про-западна украјинска Влада која своју земљу гура у пропаст.

Организовање наведене манифестације у Кијеву још један је од покушаја да се скине љага са имена Немачке као и да се  омаловажи улога руске армије у борби против нацизмa за време Другог светског рата. Армија која је донела победу Савезницима сада се представља као само једна од армија које су учествовале у рату, а чији је допринос победи миноран. Почело се непозивањем Путина на обележавање годишњице ослобођења Аушвица,  и изјава пољског шефа дипломатије да су овај логор, наводно, ослободили Украјинци. Следи изјава украјинског премијера Арсенија Јацењука да је крај Другог светског рата обележио напад Совјетског Савеза на Украјину и Немачку. Не треба спомињати ни да је 9. мај, дан победе Русије над фашизмом и нацизмом постао дан „радосне Европе“.

И док амерички амбасадори забрањују европским председницима да учествују на војној паради у Москви, украјинска власт планира да озваничи своју интимну везу са Немачком (обележавајући Дан примирја), и да подели са светом своју љубав према нацизму.

Зато, ако Вучић стварно воли братски украјински народ и жели му добро, пре би требао да утиче на то са се Украјина ослободи НАТО окупације. Да лобира да се украјинска поља не преплаве генетски модификовани организми и да се Украјинцима дозволи право на политички избор. Право које им је револуцијом на Евромајдану насилно ускраћено. Да саветује да Украјина не постане још један од дужничких робова ММФ-а, због чега ће Украјинци постати још сиромашнији него што већ јесу. А не да кумује једном срамном браку и да учествује у још једном посрнућу Украјине.