Борис Над о Традицији, део први

ЗАБОРАВ И ГОВОР БИЋА

  У древној Спарти уметност је била далеко од центра јавног живота. Она је имала другоразредну улогу и претежно васпитни карактер. У ствари, ово је случај многих традиционалних култура којима је заједнички својеврсни културни „минимализам“. Уметничка дела ту не носе „индивидуални печат аутора“, не изражавају његове личне тежње и не служе радозналости уметника. Изостаје „експеримент“, било каква запитаност над средствима уметничког изражавања; сажети, лаконски начин говора постао је пословичан. Ту није реч о закржљалости форми „примитивних“ култура, како то сматрају модерни историчари уметности и културе, већ управо о одбијању развоја нечег што нужно има само другостепени значај (а то је управо област културе, бар у њеном данашњем значењу). Израз је ту сажет, и самодовољан, без потребе да самог себе тумачи и објашњава.

Три области људског

 

Наиме, када је реч о развоју и могућностима човека, људског бића уопште, постоје три области у којима се они испољавају. Прва и најнижа је она елементарних сила, што одговара оном што се у савременој науци назива „примитивним друштвима“ (али ту није реч о првобитном стању, већ о стању крајње дегенерације древних култура, све до стања истинског дивљаштва). Друга је развој вредности које се уобичајено сматрају цивилизованим, с одговарајућим облицима духовности (а ту су, на првом месту, култура и уметност у данашњем значењу тог појма). Трећа, а у ствари прва и највиша област је уистину надљудска, јер подразумева развој могућности човека изнад самог човека, изнад оног што је само људско. Треба приметити да је свака цивилизација само хоризонтални развој принципа ове последње и највише области, и да такав развој има увек за последицу губљење метафизичке димензије и тензија својствених овој области. То је управо случај европског друштва у касном средњовековљу и на почетку ренесансе. С гледишта друге области, међутим, веома је тешко разликовати прву и последњу, јер и једна и друга, као супротност свему „само и одвише људском“, имају сличности, бар на плану појавног.

С друге стране, у погледу претпостављеног „примитивизма“ и „закржљалости“ древних култура, треба подсетити на опажања какво је оно Растка Петровића, који је 1924. године уочио: „У пећинама које су служиле као станишта примитивних, такозваних пећинских људи, нађени су цртежи на стени, орнаменти који показују чудну стваралачку и још чуднију моћ опажања код оних што су их стварали. Покрети животиња у скоку – бизона, јелена итд. – потврђени тек у модерно научно време тренутним фотографским сликањем, показују такву прецизност у оку тих почетних уметника да се силом намеће уверење да је њихова визуелна моћ била кудикамо јача од наше, која је првенствено синтетичка, тако да ми и нисмо у стању опажати један покрет издвојен од покрета који му следује, док је то за пећинског становника било сасвим обично искуство. Примећено је још да се сви сликарски фрагменти налазе у великим дубинама пећина, где је потпуни мрак, и где бисмо ми једино према неком вештачком осветљењу могли радити, док се на тим местима не налази сад никакав остатак од дима и чађи, чији би траг ту морао остати, пошто су и буктиње и уљане лампе ондашње морале димити. Они су дакле у тој, за нас, данашње људе, помрчини видели сасвим јасно и још осећали потребу за бојадисањем, за које је још јаче осветљење потребно оку“ (Растко Петровић: „Једна примитивна цивилизација која изумире“).

 

Уметност као средство заборава бића

 У Атини међутим долази до правог обиља уметничког стваралаштва, услед чега је уопште могуће говорити о процвату атинске уметности. Мета Платонових и Исократових критика песничког „слободоумља“ су фантазије једне деградиране културе. Вештина софиста се састојала у томе да се образложи и заступа било које становиште, дајући томе привид слободног расуђивањa; на цени је, баш као и данас, пуко говорништво, испразна вештина беседења. Нешто слично дешава се филозофији у периоду сумрака римске империје, када се и сам појам филозофије растаче, a предмет филозофије постају разноврсне области, ван тзв. чисте филозофије. Круна истог тог процеса је период који означавамо као италијански „хуманизам и ренесанса“, потом тзв. модерно доба, у коме обиље уметничког стваралаштва већ постаје самом себи циљ и сврха, све до својеврсне идолатрије уметности и уметничког стваралаштва. 

Додуше, уметник у старој Спарти уопште није имао потребе да својим делима изражава једну традицију, нити да екстериоризује своје унутрашње садржаје: подразумевало се да су они исти и заједнички, те добро познати свима. Прва фунцкија такве уметности била је, дакле, она васпитна, педагошка (андрагошка). Тамо где је функција уметности органска, она налази свој савршен облик и израз, те нема ни потребе за њеним даљим развојем. Ту је уметник, напротив, присиљен да обуздава, да кроти сопствену имагинацију и индивидуалност. Епска поезија, од „Веда“ до Хомера, од Хомера до Филипа Вишњића, има своје унапред задате формуле, унапред познате обрасце, који нису пуки стилски украс, већ су, како је то показао Димезил, средство преношења једног погледа на свет, једне „идеологије“.   

Другим речима, ту је дух подређен бићу. Он је подређен једном вишем принципу, те овде не може ни бити говора о његовој аутономији. Слободан, аутономан дух окреће се на концу против самог бића, подвргавајући и нагризајући само биће својим дилемама и сумњама. „Чиста“, аутономна уметност – слободна од захтева бића – окреће се против самог бића. Одбијајући да се подреди супериорном, она се подређује инфериорном. Оно што је раније било само средство, постајe ту најзад самом себи сврха и циљ. Та промена тежишта не може а да се не одрази на језик епохе. Усредсређивање уметника на чисто формални план, баш као и проблематизовање питања уметничког стварања или претварање уметничких дела у средство пуке психичке интроспекције самог уметника, има само једно значење: губитка оригиналног смисла и значења уметности. Потом се уметност, изгубивши принцип који ју је некад детерминисао, окреће оном што је заиста инфериорно, чак подљудско.

Једном речју, уметност (као и све области духа), ту бива претворена у чудовишну таутологију, која више не помаже човеку да „спозна самог себе“ већ, напротив, служи томе да га одврати од себе самог. Она постаје средство заборава бића.