Борис Над о традицији други део - Језик Индоевропљана

Распадање значења и смисла

Језик је најсавршеније и најпотпуније средство људског изражавања. Додуше, чињеница постојања различитих језика вероватно је последица и знак распада првобитног интегритета човека. Језик ту постаје средство изражавања једног посебног људског типа, једног етноса. Али и такав језик подлеже развоју у знаку поступне деградације и распада значења. Та се перспектива, наравно, сасвим разликује од оне савремене науке, која полази од претпоставке о еволуцији језика: од примитивног, ка стању све веће и веће сложености. Жан Одри, у својој студији „Индоевропљани“, разбија неке од оваквих заблуда: „Индоевропском језику се често не признаје сложена реченица под изговором да су зависни везници свугде касно употребљавани у индоевропским језицима, и то одсуство сложене реченице се сматра знаком мисли која се тек рађа и која је још неразвијена. То је погрешно: ако су зависни везници скорашњи, има изгледа да је зависност стара; а нарочито, она није настала стварањем ex nihilo, као последица интелектуалног напретка, већ из текстуалних структура које су раније постојале (...) Индоевропљани су без сумње распологали лингвистичким јединицама вишим од просте реченице (...)“ (Жан Одри: „Индоевропљани“). 

Индоевропљанима је негирана способност за апстрактну мисао и услед чињенице да су акспрактне именице у индоевропским језицима полно одређени ентитети, или да представљају полно неодређене ентитете или „силе“, средњег рода. Али, како упозорава Одри, та илузија „анимистичке визије света“ базира се на неспоразуму: „ништа не обавезује да се у њима (именицама живог рода) види ознака живог бића; требало би за то претпоставити да је у индоевропском језику, супротно оном што се догађа у другим језицима, граматички род тотално мотивисан“. Уосталом, многи познаваоци „мртвих“ језика исповедају исто осећање: да древни језици, почев од класичних, поседују пуноћу значења и смисла, која их чини тешко преводивим, или чак непреводивим на савремене језике. Другим речима, они имају органски карактер, који их чини другачијим или у великој мери различитим од свих савремених језика. 



И овде је, дакле, на делу процес распадања значења и смисла, потврђујући правило да, што су језици старији, они чувају већу меру пуноће и смисла. Речи древних језика у потпуности су одговарале означеном. Значења речи савремених језика „отпадају“ од означеног. Они подсећају на мртва тела, у распадању. Модерни језици, да би постали уистину изражајни, морају да буду „очишћени“ од тих талога значења у распадању, а речи враћене свом изворном, оригиналном значењу. То је нешто сасвим различито, како од владајуће реторике епохе, тако и од говора улице, од кога су многи, погрешно, очекивали обнову уметничког језика. „Ако гледате, немојте мислити да видите“, записао је Гете. Парафразирајући његову изреку, данас можемо да кажемо: ако чујете, немојте мислити да разумете.

Стреле речи

Песник је најпре друг и пратилац хероја. Еп и мит припадају херојском добу поезије. Ратнику је неопходан песник, да би опевао његова дела, и сачувао их у памћењу потомства: „у том аристократском друштву, песник је великашу прави партнер; без њега би велика дела пала у заборав; без њега хвала и куђење не би имали дејства“ (Ж. Одри). Такве су и песме које барди певају на ратничким гозбама. Легендарни народ Нарти, према осетском предању, поседује магични бакрач, који омогућава да се провери истинитост таквих речи. С друге стране, по иранском предању, када је краљ Јима „почео да ужива у лажним и погрешним речима“, изгубио је своју славу (харизму) ратника. Управо у њима, у тим „лажним и погрешним речима“, почива истински узрок декаденције. 

Идеал је, напротив, тачна и истинита реч: само такве речи могу да постану „стреле речи“. Хомер говори о „пероликим речима“, ведска формула о „речима које дирају срце“. Следећи формуле које се преносе с колена на колено, постиже се сувислост и доличност, што, опет, не искључује инвентивност ни инспирацију песника. Таква поезија схваћена је као „техника“, али је она у исти мах и „божанско беснило“, „манија“, оно посебно стање на које песнике подстичу сами богови. Латински назив за песнике је vates, који се изводи из корена „удахнути“. Бенвенист зато с пуним правом говори о „аристократском стилу“ у индоевропској традиционалној епској поезији. 

Распаду тог „аристократског стила“ услеђује распад језика. Уметнички језик потом постаје предмет „уметничког експеримента“ или психолошке интроспекције уметника, средство израза његових личних, неретко и психопатолошких садржаја, услед чега се и идеал доличности и сувислости израза губи. Последица тога је чудовишност модерне и постмодерне уметности, која престаје да буде израз бића, и постаје област и плен личних фантазија и фантазми. Језик се најзад претвара у бунцање, у „причу идиота“, као у случају „аутоматских текстова“ надреалиста, чије је резултате, уместо жељеног рембоовског „продора у Непознато“, сам Луј Арагон сумирао као „жалосне глупости“. Тамо где смисао и значење изостају, уосталом, добри су и његови привиди, који настају као последица случаја, рецимо насумичног избора редоследа поглавља кога врши сам читалац (како то својим читаоцима предлаже српски романописац Милорад Павић. Можемо само закључити да је у питању управо екстремни случај деградације језика и смисла). Недостајући смисао такође, с подједнаким успехом, замењују безбројна тумачења, интерпретације уметничког дела, исто тако произвољна и случајна колико и онај привид смисла кога му, пуким механичким избором редоследа читања, придаје сам читалац. Епској поезији нису потребне никакве (ре)интерпретације ни тумачења; штавише, сваки покушај „новог“ и „друкчијег“ тумачењa отпада од ње, као болесно ткиво са здравог тела, јер је она сама, управо онаква како је спевана и упамћена, прави и касније обично недосегнути узор јасноће и смисла. 

У том распаду језика и стила, језик постаје средишњи проблем и за уметника коме уметност није самој себи циљ, већ средство израза бића. Таква уметност подређена је једном вишем принципу. Исто то важи и за језик, који мора бити способан да изражава те више принципе и налоге бића. Такав уметник се, сем тога, сусреће с још једним, уистину новим проблемом, сасвим непознатом уметницима из ранијих епоха и древних култура: да такве садржаје, које су некад делили сви, готово без изнимке, покаже, манифестује (а не објашњава) у једној у основи туђој, непријатељској средини. Такав захтев изискује оне „стреле речи“ о којима је већ било говора, а не више конвенционални језик и говор, те није случајно што управо те „стреле речи“ евоцира Ернст Јингер у роману „Хелиополис“: 

„Ићи у лов на речи била је врховна уметност стрелца. Наравно, тај циљ никад неће бити досегнут: он је био у једној идеалној тачки, био је постулат, и граница. У свим тим преображајима, његова мисија била је: са речима, упутити смисао ка неосписивом; са звуцима, ка изузетним хармонијама; са мермером, према недодирљивим пределима; са бојама, према надземаљском бљеску“.
Биће, етика, етнос, језик

Одавно је примећена веза која повезује етнос и етику, етику и биће, биће и етнос, етнос и језик. 

Идеално, дух је подређен бићу (а не аутономан, ни слободан од бића); из бића, а не путем спекулација духа, изводи се етика. Етика, наиме, није производ спекулација духа већ, напротив, императив самог бића. Ми се можемо само сложити са ставом Драгоша Калајића који, у својој књизи „Упориште“, управо поводом односа бића и етноса, каже да се однос бића и етноса „не може рационално разложити, већ само увидети“: 
 „У оквирима наше историје, једно веродостојно и трајно биће не може имати другог одређења сем етничког: сва остала одређења, мењајући модалитет бића човека, припадају категоријама пролазног и контигентног“.

Израз бића јесте језик. У оквирима савремене филозофије Мартин Хајдегер је први и једини који је уочио дубоку везу језика и бића. Своје „мишљење о језику“ он, наизглед парадоксално, почиње таутологијом која гласи: „Језик јесте језик“. Он одбија да језик објашњава ичим другим; сви конвенционални приступи језику, од граматичких до лингвистчких, од лингвистичких до логичко-филозофских, по његовом мишљењу, промашују суштину језика, његову онтолошку димензију. Језик сам, како открива Хајдегер, говори. Језик је говор бића; у језику и кроз језик говори управо биће. Однос једног народа према бићу открива се путем језика тог народа. Можемо једино да додамо да је архаичност, древност једног језика, његово једино и истинско мерило блискости са самим бићем. Од свих савремених индоевопских језика српски показује највећу сродност са санскритом: она се односи како на речи и њихове коренове, тако и на граматичке и мисаоне структуре.

Биће нема потребу да само себе образлаже и објашњава, јер јесте. За разлику од морала, етика није концепт подложан развоју, већ налог бића, заповест. О части се не расправља; она није подложна доказивању. Смисао традиционалне уметности је управо пренос одређених етичких садржаја, а они се, како смо већ видели, налазе у тесној вези с етносом. Један језик јесте подобан да пренесе извесне садржаје, други то није, бар не у подједнакој мери. Различити језици не поседују исту изражајну моћ али овде, разуме се, није реч о односу супериорног и инфериорног, већ о односу комплементарности. Настанак различитих етноса услеђује распаду првобитног интегритета човека, настанак различитих језика, из некад јединственог прајезика (Индоевропљана), последица је распада тог, првобитно интегралног језика, као најсавршенијег и најпотпунијег израза бића.