Атлантизам:
Последњи
ступањ метастазе таласократије, као принципа владавине мора и меркантилизма –
стила живота у којем је све на продају (укључујући здравље, част, нагон за
животом). Као такав постављен је Атлантском повељом из 1941, којом су се
Британија и Америка договориле како да воде „слободан свет“ после рата. Наводе
се одређени принципи који су сви до једног погажени. Атлантизам има као војно
крило НАТО и неке мање савезе на Пацифику. Политичко-економско крило је пре
свега ЕУ, затим споразум НАФТА који регулише заједничко тржиште Северне Америке
(укључује Мексико) и у много мањој мери (због мање контроле) АСЕАН у
Југоисточној Азији. Ту су и „форуми одлучивања“ – Г7, Давос, Билдерберг група.
Односи са арапским монархијама веома развијених демократских институција
(Саудијска Арабија) као и са „борцима за слободу“ (Исламска Држава, Десни
Сектор) развијају се више неформално, али делотворно. Ту су и гомиле „корисних
идиота“ („невладиних“ активиста) који свирају за мале паре стално исту тему о
„демократији“, „вредностима“ и „реалности“. Један од индикатора атлантизма је
свеприсутност Америке која себи тепа да је „једина светска сила“ и „предводник
слободног света“. Како су вазали, званичници земаља ЕУ и још неких због тога се
не буне. Америку тако сматрају најутицајнијом чланицом ЕУ, иако није члан нити
има било какве обавезе према истој. Ако је на неком скупу балканских земаља
Америка, то је зато што је она стара балканска земља, ако то нисте знали...
Покрет који два пута настаје у Русији
као последица великих ломова, пропасти дотадашњих Империја и преиспитивања која
су због тога уследила. Евроазијство тражи пут на Исток, насупрот преферираном
западном правцу који је Русију два пута довео на ивицу опстанка. Евроазијство
потире измишљену границу између Европе и Азије, како у односу на само ткиво
Русије, тако и на ширем простору, јер што би рекао претеча покрета Данилевски
„У суштини Европе и нема, реч је о западном полуострву Азије.“ Сам почетак
евроазијства је 1920-та година када је кнез Николај Трубецкој у Софији објавио
своју знамениту књигу „Европа и човечанство“. Годину дана касније 1921-ве
године Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгије Флоровски и Пјотр Сувчински
издали су у Софији зборник есеја „Излаз ка Истоку. Претпоставке и испуњење.
Изјава Евроазијаца. Књига 1″. То је и званични почетак организованог
евроазијства. Први Евроазијци супротстављали су се доминацији романо-германске
културе и њеном проглашавању за универзалну. Такође су разматрали питања зашто
је дошло до бољшевичке револуције, и шта радити после ње.
Покрет обнавља
Александар Дугин после распада СССР-а 1991. Он уноси неке универзалне појмове,
као што су Традиција, телурократија (владавина Копна), урански (небески)
принцип, и слично. Осим тога, развија нову геополитичку стратегију савеза
Истока и Југа против „Златне милијарде“ Запада. На тај начин између
евроазијства, најшире схваћеног, и антиглобализма данас можемо ставити знак
једнакости. Евроазијски покрет се развија у многим земљама од Лисабона до
Токија, код појединаца који виде евроазијство као једини пут у квалитативну
промену светских односа, и супротстављање хегемонији атлантизма која представља
владавину малог броја људи над цели светом.
Евроазијство:
Начин живота који се развија у
непрегледним степама и шумама централне области Евроазије и закономерно се шири
према рубним крајевима великог континента. У народу евроазијство можемо видети
у специфичном виду духовности, те односа према ауторитету, природи, привреди и
најзад породици као стубу друштвене заједнице. Код свих великих владара
евроазијских земаља, од Александра Македонског до Владимира Путина (укључујући
наравно и Џингис Кана и Стаљина) имамо исти импулс обједињавања великих
копнених пространстава и односа према непријатељима (таласократија) који
покушавају да их униште опкољавањем, преваром и корупцијом. Евроазијство је
поглед на свет великих људи Континента кроз историју, без обзира да ли су
прихватали сам евроазијски покрет и сва његова начела, и да ли им је уопште био
познат (пошто покрет није постојао пре почетка ХХ века). Без обзира на
идеолошка опредељења Владимира Путина и државника који са њим блиско сарађују,
евроазијство је одлика политике Евроазијске уније, ОДКБ, ШОС и БРИКС.
Нема коментара:
Постави коментар