Београдски евроазијац Хара-Даван

 

 

Эренджен Хара-Даван или Эренджен Даваевич Даваев (1883 год (по другим  — 1885 г.), Бага-Бухусовский аймак, Малодербетовский улус, Астраханская губерния, Российская империя — 17 ноября 1941 года, Белград, Югославия).

За разлику од других евроазијаца који су били племићког порекла, Хара-Даван је рођен у сеоској сиромашној породици. Такође, он је једини међу њима био монголског порекла - по националности је био Калмик, па су евроазијци истицали његово непосредно искуствено познавање "живота номада". Студирао је и дипломирао медицину 1911. и пре Револуције је радио у родном крају. Емигрирао је 1920. године и доспео у Југославију где је радио као лекар у многим местима - Битољу, Андријевици, у Банату (села Куштиљ, Хајдучица), Београду, Шибенику, Боки Которској (Ђеновићи), Мојковцу. У Београду је написао и у сопственом издању објавио књигу о Џингис Кану (1929) у којој је, између осталог, једно поглавље посвећено разматрању "Бугарске и Србије као вазала Монголске империје" (о чему је 8. јануара 1928. године одржао предавање на Београдском универзитету). Био је активан у културном животу Калмика-емиграната, о чему је исцрпно писао Т. Миленковић у монографији посвећеној калмичкој емигрантској колонији у Србији (вид. Миленковић, 1998). Умро је 17. децембра 1941. године и сахрањен је на Новом горбљу у Београду. Поред поменуте књиге, објавио је два краћа рада у евроазијској периодици ("Евроазијство са становишта Монгола", 1928; "О номадском начину живота", 1931). Ново издање књиге Е. Хара-Давана је с предговором Лева Гумиљова објављено у Казахстану (1991), а у Москви су 2001. у једном тому сабрани његови евроазијски списи.

О животу па и постхумној судбини Хара-Давана би могла да се напише барем новела. "Евроазијски пут" је имао намеру да ода пошту "београдском евроазијцу". Распитали смо се на Новом гробљу и сазнали да је он ексхумиран почетком педесетих прошлог века, пошто није плаћано гробно место. Тада нису вођене ажурне евиденције, па се не зна где су његови земни остаци пренесени - тако им се губи сваки траг.

Калмици су имали будистички храм на ободу Београда, у Малом Мокром Лугу. Тамо су живели и јахали коње као и њихови степски преци. Храм је страдао приликом ослобођења Београда и касније није обнављан, пошто су Калмици као антикомунисти избегли даље на запад. По некима је тај храм намерно уништила Црвена армија у оквиру обрачуна бољшевика са будизмом, и то би онда била прва богомоља коју су комунисти уништили на тлу Србије.